Полицијски гласник

СТРАПА 126.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

ВРОЛ 15. и 16.

јасно изложено, и ако су у доба попнса исти суседи, који се и у тапији помин.у, онда се попис може вршити по тапији, без изласка на лице места. Али, ако је у тапији описан само плац, а о куКи и другим зградама не говори се ништа, а међутим зна се да на томе плацу постојс и грађевине, онда се мора изићи налице места, те да се и опис зграда узме, јер од тога, како попис буде правилно извршен, зависи и правилио састављање огласа о продаји, а од овога, опет, уредност саме продаје. У овом случају, наравно, протокол пописа потписаће и суседи, јер се том приликом има да провери и испита одношај између ових и дужника, на име: да после издане тапије није дужник стекао какво право службености на имању суседа или обрнуто суседи на имању дужниковом, као што је наслањање стреја, капавица и т. сл., што све мора ући у поинс и оглао. У случајевима, где је цело имање обухваћено тапијом, само су се у току годиие изменили суседи, поп <с се може вршити н у канцеларији, ако суседи пристану да потпишу протокол пописа састављен по тапији. / Ако би, пак, они нашли разлога да то одрекну, било што би тврдили да граннце нису нсте које и у тапији, било из којих му драго разлога, онда би се морало ићи на лице места, и с обзиром на границе изложене у тапији, допунити иопис. Попис, дакле, мора да преставља право стање ствари, признато и од суоеда, и да до ситница означи каквоћу и вредност имања, јер све то мора да уђе у оглас о продаји, који има задатак да намераване купце још у напред обавести о вредности имања које се продаје, колико у корист самих поверилаца, толико и самога дужника. Пе могу се, дакле, поставити стална правила: кад се попис може вршити само у канцеларији по тапији, а кад треба изаћп на лице места, јер то зависи од прилика и стања ствари, што треба да буде иредмет оцене и увиђавности чиновннка, који врши попис. II. Суд општине брђанске, актом својим Бр. 499, пита: »Извесна лица из ове онштине, имају да се убаштине на своја имања, која су им остала у комплексу државне шуме, а на која им је комисија за ограничавање држав. шума и пресуду издала, којом им је прћзнала право својине иа ограничеии простор земље. А поред прив. лица и ова оиштина има да се убаштини на своје имање, које се граничидо државног добра. Кад је суд приступио убаштинењу умолио је својим актом окр. шум. управу, да одреди једнога дана свога чиновника, који ће изаћи на лице места, те да као граничар у име државе буде присутан премеру земаља, која се горе пом. убаштињавају. Управа је на овај акт одговорила: „нека суд положи дијурну за чиновника па ће тек тада чиновник изаћи. Суд овај, стојећи на томе гледишту, да чиновник, који као граничар у име државе има да присуствује премеру, кад се неко, чији је она граничар, на своје имање убаштињава, нема права на ову дијурну, учтиво моли уредништво за објашњење у свом наредном броју: »Да ли чиновник, који као граничар, у име српске државе треба да присуствује, кад се приват. лица или општина убаштињавају на своја имања, која су им до државног добра, има права на дијурину или не?; и на случај ако има, онда, колика је та дневница ? и да ли је ту дневницу дужан да плати подпуно сваки онај који има да се убаштини, или солидарно она лица код колико њих за један дан премеру присуствује ? с( — На ово питање одговарамо: Кад чиновник Шумске Управе присуствује премеру једног суседног имања ради убанггињавања, оп ту не подмирује никакав приватан интерес онога лица, које се убаштињава, него интерес државе, водећи рачуна да се њена имовина не окрњи убаштињавањем њених суседа. Он, дакло, у томе случају врши једну од службених својих дужности, за коју нема право ни на какву дијурну према чл. 25. закона о шумама. Ако Шумска Управа неће да одустане од свога гледишта, него тражи дијурну, онда нека се суд, преко своје надзорне власти, обрати г. Министру Народне Привреде с молбом, па ће ои наредити шта треба даље по закону. III Суд општине горњо мутничке, актом својим Бр. 586, пита: »Параћинско пореско оделење, наредбом својом од 17. марта ове г. П.Бр. 2728, наредило је да суд ово општински позове надлежног свештеника, и да он изврши заклетву над члановима пореског одбора, изабратим за ову годину. 21. овог мес. свештеник је дошо у општинску судницу, и одмах је затражио да суд иоложи на свако лице по 1 /Динар, па тада да заклетву изврши. Суд је објашњавао, да је свештеник позват по званичној дужности а по наредби надлежне власти, али он иије хтео да изврши заклетву. Да се не би тиме ометао посао, благајник општински положио му је из касе на пет лица по 1,динар свега 5 динара. Како суд за ову суму нема у буџету нредвиђену позицију, то молимо уредништво за објашњење о томе: Да ли свештеник има право да наплати за извршену заклетву чланова пореског одбора и колико? Од куда да суд расходује ову суму, када у буџету није предвиђено ? Да ли свештеник има право да наплаћује кадаврши заклетву чланова школских одборника?«

— На ово питање одговарамо: Чланом 5. закона о уређењу свештеничког стања, није предвиђено и заклињање општинских и других часника као једна од службених радња свештеничких, које они морају вршити без награде. Према томе, не може се ни тражити од свештеника да ове послове врши бесплатно, него имају да падну на терет надлештва, које заклетву захтева. Тако, за општински и порески одбор треба таксу да плате општински судови, за школски одбор школска благајна итд. Како чл. 8. поменутог закона нису одређене нарочпте таксе за заклетву, то се и награда има узети онолика, колика се иаплаћује за слична чинодејства, као н.нр. резање колача или водоосвећење. Ако суд нема у буџету нарочиту позицију за овај издатак, он то може ставити на терет партије » неиредвиђених потреба, ®, пошто, наравно, и одбор донесе своју одлуку у смислу чл. 133. закона о општинама. IV Деловођаоиштине влајковачке, у срезу копаоничком, пита: »Молим уредништво да ми у првом наредном броју »Полицијског Гласника«, изволи дати следећа обавештења: I. Код овога суда налази се извесан број грађапских спорова, по тужбама сеоских пуномоћника, противу извесних лица за присвајање сеоске утрине, нре једне и више година дапа. То уредништво у 32 броју свога листа од прошле године, на питан.е Суда општине расинске Бр. 1387, дало је објашњење поменутом општ. суду, да је за извиђање и суђење о заузимању утрина по грађанским споровима, у смислу тач. 3. чл. 86. закона о општинама, надлежан првоотепени суд, а не општински, а последњи само извиђају и суде за дела нз § 375. а кривичног закона, дакле само за самовлашће учињеног пре 3 месеца а на тужбу пуномоћника и приватних лица. Настаје питање: Да ли је надлежан оиштински суд за извиђање и суђење грађанских спорова о утринама у вредности до 100 динара закључно по § 6. грађанског судског поступка, или првостепени суд према упутству Госнодина Министра Финансија од 23. јула 1870. године АБр. 4921 (полициског зборника стр. 1039—1041); и II. Је ли надлежан, и по ком законском пропису, општински суд да наређује своме писару да појединим грађанима бесилатно иише тужбе кад ово није званичан,рад ?" — На ово питање одговарамо: 1. Као што је и у бр. 32. за прошлу годииу речено, кад год је реч о самовласном захватању општинске шуме, онда извиђај води и пресуду изриче општински суд на основу чл. 106. закона о шумама. Кад је, пак, самовласно захватање утрина, прогона, пропуста или зиратне земље, онда такође општински суд врши извиђај и изриче осуду по § 375. а кривичног закона.