Полицијски гласник

ВРОЈ 18.

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 141.

какав не чине. Друго: дућане неће да затварају заповједним и недељним празницима док Божија служба у цркви се не сверши ; но на против тога не лепим одговорима Полпцаје и Пандуре испраћају позивајући се на ирава њима даровата од Свјетлости Ваше (која за нас јесу светиња). Други пак говоре да кад ми њихове свеце не празнуемо. то и они иаше празновати неће — и проч". Управник је Рајовић вап сваке сумње био у недоумици шта му ваља чинити, јер му, види се, није бидб нознато да је Кнез Милош дао нарочитпх повластица Јеврејима у Београду. Зато он моли за решење „како у будушче с вишепоменутима Евреима поступати се има, барем с овима кои н>ихове дућане у нашој чаршији имају"... Писмо је примљено у Крагујевцу 25. јуна, и по сачуваном концепту на њ је овако одговорено: »У призренију чивута београдски, за које ми у писму Вашем од 22. т. јављате да се обшчинским тегобама и полицајним уредбама нерадо повинују, толико Вам одговарам, да отношенија њипа прам прочи граждана београдски и тамошн.ег магистрата она иста остају, која су и до сада била. Ви дакле гледајте колико можете, с лепим начином с њима поступати, док време не дође да и њи свима дужностима обвежем, и дану им иривилегију, која и онако додатак »до мог даљег расположенија у себи содржава, одузмем«. Сад је и Управнику Београдске Иолиције бнла ствар јасна — бар толико колико је Кнез хтео да то буде... IV Пред колером. И ако тек овлаш сачуване, ипак хартије Београдске Полиције сведоче како се у прошлости наше власти иису ни т|Јенутка шалиле са таком онштом иевољом као што је била појава колере. 0 томе бн се мргло н више говорити, али ми за сада на овоме месту чинимо само ово посебно саопштење. »Вићете разумјели — пише Удравник Београдске Нолиције Цветко Рајовић Кнезу Милошу 1. августа 1831. године — по јутрошњем суруџији јављено, да је млогочувена Болештина Колера нојавила се на комшилуку нашем у Земуну н у неким селима у Срему. Одма како смо ово дочули јутрос, пшао сам у Земун за увјерити се о истини овој. Господа Генерал и Директор точно увјеравају да је вишепоменута болест 1( . За тим се прииоведају ноједипости шта се учинило за предохрану, па се бележи да и в цесарску скелу с трговачким еспапом натраг у Земуи повратили смо«. дНајмучније је — вели се на другом месту нам за пошчу цариградску и серезку, не имајући препарата за кадење — ако нам не кћедну они на парлаторији окадитн и окађена нисма предатш". У брзом одговору Кнежеву видимо како се Кнез Милош не узда толико у средства која су се онда имала при руцн.

Он вели: кад ученији од нас Немци не могоше спречити појаву колере, шта ћемо ми моћи! Ппак одобрава предузете мере па и оне које полиција буде ио своме нахо^ењу предузела, само је он за то да се отворп саобраћај више, или како вели нека »пут ислаише". Највећа му је, пак, нада у Бога! Посебно су занимљива два места. На једном вели: „...гледајте те пабавите матерпјал опај чим се кади, пак н каигџије и људе који бн отуда прелазили добро најире окадите, баром онако као што су тебе у Скуљену кадили...«На другом месту одмах у продужењу Каже Кнез : »...ако је могуће да се и лађе, које с еспапом долазе, добро ирокаде, и то ће мислим за уар битн !!... V. ИспраЋ^ње Митрополита. Много и мног.о времена пре па све до 1831. године. у Веограду су се на престолу архијерејоком мењали све сами Грцп а ни једаи Србин. И у ту је годину црква у Србији ушла била под митрополитом Грком као нашим првосвештеником. Али у току те године Кнез Милош иошаље у Цариград архимандрита Мелентија Павловпћа, онога који је у боју на Љубићу 1815. храбрио српске устанике ударањем у добош, и »поздрави« патрнјарха цариградскога да Мелентија постави за архиепископа београдскога и и мптронолита српскога. Иатријарх Константије 18. августа заиста нроизведе Мелентија за српскога митрополита. НСиву митрополиту београдском, Грку по народности, ваљало је, дакле просто одлазити. Он је то и учинио. Па дан 21. октобра тај је митрополит одслужио у београдској цркви службу за срећнд пута, изговорпо је народу онроштајпо слово и отпутовао. Истога је дана Управник Београдске Полиције то слово послао Кнезу Милошу на размотрење, па је додао још и ово: »Иадам се да Вашој Свјетлости неће нротивно расположеннје битн, које смо учинили те смо Господина М'итрополита лепо исиратили и спроводили, како у цркву тако и до скеле с свјашченотвом, чпновницима и кметовн.ма н иоотмјенпм гражданима овдашњпм. Ако будемо у чему погрешили, то всеиокорњејше молимо Вашега благоутробнога и великодушнога оиродхчења«. 'Гако нам се београдска полиција п с те стране показује на висини свога задатка у оно доба, од кога нао дели сада управо осамдесст година.

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ. (ИАСТАВАК) Калсем циганске да боље разумеш, али то п ме није било иаше, мс!)у нама смо се називали Ромамишел у једном наречју које нам је било забрањено, као што нам је било забрањено путоватп појединачно,

него само у групама од по 15*20. Ми смо дуго сисали Фраицуску лечећп од чиии н памета, али је гај занат данас пропао. Сељаци су данас препредени, и ми се повукосмо у Фландрију где су ЛЈуди глупљи, п где, због разноврспости монете, можемо још рачунати иа нашу индустрију. Што се тиче мене, ја сам се у Брпслу био одвојио, пре три месеца, због нарсЈчитих послова али свршио сам свс. и за три дана наћићу моју дружипу на вашару у Малину... Казујем ти ово да се размислиш хоћешлпићи са мном... тп би нам био од користи... алн детињарије мање!! Пола збуњен да нисам знао где ми је глава, а пола љубопитљив да терам до краја, пристанем да идем са Кристијаном, ма да нисам знао шта му могу да користим. Трећега дана стигос-мо у Малин, одакле ми је рекао да ћемо се вратитп у Брпсел. Пошто смо нрошли кроз варош зауставимо се у предграђу Лувепу пред једном врло бедном кућом; црни зидови беху ишарани дубоким пукотинама а разбијени прозорп беху запушени гомилама сламе. Бнла је поноћ алн сам ипак имао времена вндети према месецу, јер прође скоро пола сата док нека сиромашна баба, какву писам никад видео, дође да нам отвори. Уведе нас у једну собетину где око тридесет лица ппјаху и пушаху у разним страшним и раскаланшим положајима. Испод плавих гуњаца, ишараних црвепим гајтапима, људи су имали капуте од сомота оперважене плавнм и са сребрнастим дугметима, као што се виђају па андалузијским мазгарима, а одело жена било је од иеких узбудљивих боја. Било је ту страшних лица и ако је било весеље. Једноликп звук даира, мешан са урликан.ем два кучета, везана за један сто, пратпо је необичпе песме да би се могло помислити е је то погребно певање. Дим од дуваиа и од дрва, који беше напунио ову пештеру, једва је допуштао да се види на средини собе једна жена, која је повезаиа црвеном марамом играла неку дивљачку игру правећи пајпохотљпвије позитуре. • Нашим доласком весеље се ирекиде, људи се поздравише са Кристијаном а жене га грљаху. Затнм се окретоше мснн доста забринутом, јер сам знао за Цпгане као једну историску банду, која мн није улевала ни мало поверења, и мислио сам да ме могу сатрти а да нико никад не сазна где сам се део, пошто ме нико у овој јазбини ппјс ни знао. Моја забринутост бпла је тако јаспа да је Кристијан приметн, и веровао је да ће ме умирити кад ми казке да смо код Херцогиње (Име које одовара ономе Мати за друговс из почасти) и да смо нотпуно сигурнн. Глад ме нагна да одмах узмем учешћа у весељу и како се крчаг са клековачом брзо пунио и празнио, осетпо сам у скоро потребу да легнем. Иа прву реч што о томе споменух Кристијану, он ме одведе у једну суседпу собу где на свежој сламн већ спаваху неколико Цигана. Нисам пмао право али се ипак нисам могао уздржати а да не занитам и за господина, зашто он, који је увек