Полицијски гласник

СТРАНА 226.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 29.

изолација већ насилно увођење болесника у саобраћај, на штету здравља оболелога лица и околних становника. Пошто према кретању колерне заразе у Јевропи, постоји озбиљна опасност да се зараза унесе у наш народ и поред свих превентивних мера на граници, препоручује се лекарима, органима власти и грађанству да одмах за свако место засебно лроуче месне прилике и за времена се аостарају за локале и остале аотребе, предвиђене у тачки петој упустава за изолисање болесника, како их догађаји не би неспремне изненадили. У свакоме насељеноме месту, у коме нема болница или већ спремна колерна станица, морају се одмах свршити ови иослови• наћи засебна зграда за издвајање оболелих или сумњивих лица; спремити средства за пренос болесника и умрлих лица, држати у резерви лица за болничаре и нудиље ; спремити простор за смештај умрлих; спремити средства за дезинФекцију (креч, плави камен, галица); и осигурати новчана средства за евентуалне потребе. Ако се ови послови одмах брижљиво и до детаља не сврше, здравље и живот становника нашега народа биће изложени великој опасности у случају појаве колере. Државне власти учиниле су, — а и у будуће учиниће све што могу да се зараза у народ не унесе. У случају да се зараза унесе, државне влаоти ће енергично настати да се појава заразе ограничи. Али, саме државне власти без сарадње свих општинских, среских и окружних самоуправних власти и целога грађанства, не могу постићи резултат који сви желимо да се постигне. Препоручује се лекарима, органима власти и грађанству да ове напомене приме знању и по њима се управљају. С.Бр. 8805. 20. јула 1911. год. у Београду. Министар унутраилњих дела, М. ТриФковиЋ с. р.

Р А С П И С свима окружним начелствима и Управи града Београда.

Финансијским законом за ову годину измењене су и допуњене извесне одредбе закона о непосреднОм порезу Овим изменама у Финансијском закону циљ је да обезбеде правилно и на време прикупљање државнога пореза. Зато су те "измене од битног значаја како по државне органе, којима је поверена наплата државнога пореза, тако и за пореске обвезнике на којима лежи дужности да се одазивају својој пореској обавези у смислу воље и намере законодавца. Тако, полициске власти имају да обрате нарочиту пажњу на примену чл. 37. финансијског закона, којим је регулисан на-

чин наплате пореза од странаца и лица која немају сталног места становања. У том законском пропису наређено је да странци, који се ма и лривремено на краће време баве у земљи, као и она лица која немају с.талног места становања, као што су: слуге, слушкиње, надничари и т. д. плаћају порез на принос од личног рада тромесечно у напред. 3а ове иореске обвезнике иореск а књижица о илаћеном иорезу сма.тра се као неоиходно са ставни део њихових легитимационих докумената. Да би се ова законска одредба могла правилно применити препоручујем начелству — Управи — да обрати пажњу свима полициским властима у земљи, на њихову законску дужност, која потиче из ове одредбе, а то је : да у будуће од ових лица, при овери њихових легитимационих докумената. и тражењу пасоша, при упису и испису, као и у опште при сваком правном послу, који долази у надлежност полициских органа, — траже претходно на увиђај пореску књижицу, па тек, пошто се из исте увере, да је дотично лице испунило евоју пореску обавезу, приступају даљем законском поступку. Поред рада пореских органа тачно испуњавање овог законског прописа и од стране полициских органа омогућиће правилну и редовну наплату овог пореза. Нека Управа — начелство — изда потребне наредбе у горњем смислу свима подручним органима ради знања. П№ 13299. 4. јула 1911 г. у Београду. Министар Унутрашњих Дела> М. ТриФКОвић. 4«, ♦(».,> СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ од Др. Томе ЈЖивановића (НАСТАВАК) Б. Закон о Штамли. Према чл. 32. з. о шт. »ако је увреди претходило изазивање или незаконо лоступање, поступиће се ио § § 215. и 104д казненог законика." „Изазивање® се односи на увреду нанету приватним лицима, а »незаконо поступање" на увреду нанету лицима побројаним у § 104. к. з. За реторзију је дакле према Закону о Штампи довољно свако »изазивање", т. ј. није потребно, да је увредилац изазван увредом, и поступак. којим је он изазван био, не мора бити незаконит, јер се то не захтева. Не захтева се такође, да је на изазивање „одмах" одговорено увредом, те се има применити чл. 32. чим је увреда нанета за време трајања аФекта проузрокованог туђим поступком.

§ 21. Увреда и клевета у нашој судској пракси. 1. »Примени § 210. к. з. има и онда места, кад неко тврди, да Ке ко други чинити , а не да је чинио дела, која заслужују презирање® (К. С. 1&77. Бр. 963, в. Н. § 210). — Ова је одлука нетачна, јер се је видело, да изношење одн. проношење будуКих чињеница не може бити клевета, пошто се оне не могу доказивати. 2. Видело се је, да за појам јавности места из § 210. к. з. није довољно то, што је место свима приступачно, већ је потребно, и да се је изјава могла од неког сазнати. Ово је тачно примећено у одлуци К. С. 1904. Бр. 4457. и о. с. 1 904. Бр. 10298. (»за појам јавности дела увреде довољно је. да се дело догодило најавном месту и да се је увреда од неодређеног броја лица могла чути, без обзира на то, да ли се је у конкретном случају доиста и чула. Према томе увреда нанета на жељезничкој прузи у пољу и пред радницима, јавна је... (( ) в. Н. § 210. 3. Запојам кривице код увреде и клевете довољан је умишљај, т. ј. није потребна намера за вређање одн. клеветање. В. умесно К. С. о. с. 1904. Бр. 1 1830. (в. Н. § § 210 и 211). 4. За постајање клевете је битно, да је саопштавање од неког трећег лица неиосредно сазнато. Ово наглашава умесно К. С. 1905. Бр. 11350, (»ирема овоме за појам... клевете... битно је, да ко за некога пред другима што говори, што би овога мрзости, и презрењу публике изложило, све једно је, да ли је овај био присутан ила не, јер карактер овакве клевете састоји се у томе, да има ма колико лица пред којима се такво дело чини или да су сазнали за то дело у самом његовом извршењу. Према изложеноме дело клевете не стоји, кад је клевета нанета у писму, и кад је тужилац лично и отворио, а не треће лице, што значи да нико други сем тужиоца није знао за садржину инкриминиоаног писма"), в. Н. § 210. 5. »За постојање клевете из § 210. к. з. од пресудног је значаја то, шта се против извесног лица износи, без обзира на то, да ли је окривљено лице оно, што о другом говори, само измислило или од другог чуло ® (К. С, 1909. Бр. 3556, в. Н. § 210). 6. Терет доказивања је на онтуженом, као што се је видело. »По смиолу § 211. к. з., вели К. С. (1881. Бр. 1057.), клеветник мора доказивати истинитост свог тврђења; оклеветани не мора доказивати неиотинитост истога<" 7. »Примени § 211 к. з., вели умесно К. С. (1907. Бр. 1133), има места тек на главном претресу при изрицању кривичне пресуде, којом се тек приликом имају и могу да оцене сви докази и иротивдокази у погледу њихове доказне вредности, а та се оцена не може вршити приликом отављања под суд. 1( 8. § 211. к. з. није укинут чл. 58. зак. о шт., те важи и за клевете нанете путем штаме. (К. С. 1909. Бр. 12506). 9. У напису »Ви сте на жалост директор органа једне политичке партије,