Полицијски гласник

БРОЈ 30.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 14. АВГУСТА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСН СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази јоданпут, а ирема потреби и више пута недељно. Претидата ее долаже у наиред, и то најмање за пода годинв код свију нодицијских власти, и изиоси: 20 динара на годину за државна и онштинска надлештва, а за све друге нретнлатнике у опште 12 динара годишље. За иностранство: годишње 24, иолугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не иродају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ

Др. Томе ЕЖивановића

(НАСТАВАК) 14. Видело се је, да је иасивна способност за клевету призната у § 210 к. з. колективним лицима, само у колико је у питању кредитна част. Зато је била умесна пресуда првостепеног суда за град Београд, кад је утвђено, да постоји клевета у изр-азима, „да је Задруга А на лажној основи, и да својим клиентима не даје никакве гарантије® (1899. Бр. 20320). Она је одобрена пресудом Апелационог Суда (1899. Бр. 3606), А поништена од Касационог Суда (1899. Бр. 8842. и о. с. 1899. Бр, 9086.) аргументацијом сасвим независном од јасног законског текста. Истим одлукама Касационн Суд је утврдио протипно Апелационом Суду, да колективна лпца немају пасивне сиособностп ни за увреду. Разлог му је очигледно погрешан: Из текста § 213. к. з. види се, вели, да закон у овом последњем §-у тражи за дело увреде »такве речп или дела, која се »ио стан>у лиц а" као увреде частп појављују«. (1899. Бр. 8842). 15. И полицијска власт има права прекинути ислеђење на основу § 215 к. з., тврди неумесно Касациони Суд (1877. Бр. 3503). Да би на име било реторзије, потребно је, да је утврђено иостајање двеју увреда, а то може да учини само суд а не и истражна власт. Касациони Суд је касније нроменио мишљење, јер у одлуци од 1910. год. вели, да нема места примени § 215. к. з. приликом решавања о став.њању под суд (Бр. 9625). 16. Према немачком Каз. Законику реторзије може бнти и код клевета. Према § 255. нашег к. з. оиа је међутим могућа само код увреда. Као што јо се видело, ово долази отуда, што је наш законодавац превео пзраз »ВеЈеЈ.сН^ип?« са »увреда«, док он означава п клевету. У

одлуци 1910. год. потврдпо је и Касациони Суд, да је реторзија могућа само кад увреда. »У § 215. к. з. предвиђа се, вели, само увреда као дело, које може бити предмет реторзије; па како је овај законски пропнс изузетак од општег правила, то се не може применити и на дело клевете" (Бр. 10072, в: Н. § 215, ст. 6). 17. »Пропис § 215. к. з., вели умесно Касациони Суд (о. с. 1902. Бр. 1301) не условљава пребијање увреде за увреду подношењем тужбе од стране оптуженог, већ ову околност убраја у основе, који ниште кривчеву одговорност у опште, те с тога суд с обзиром на принцип изложен у § 5 крив. суд. пост. и без тужбе онтужеиога треба да се на дотични законоки пропис обзире." В. Н. § 215, ст. 2. 18. »Кад суд пристуиајући оцени кривичне одговорности оптуженога примени наређење § 215. к. з., онда [се, вели умесно Касациони Суд (1909. Бр. М358), одговорност оптуженога у погледу кривичних трошкова не може ценити према наређењу § 322. крив. суд. пост., нећ се према таквом стању ствари има да примени § 330. крив. суд. пост., т. ј. то се питање о трошковима има да расправи »као у каквој грађанској парници« !§ 913. законика о поступку судском у грађанскнм парницама). 19. За примену § 215. к. з. без значаја је та околност, ко је коме први нанео увреду, т. ј. да ли тужилац оптуженом илп обрнуто (К. С. 1910. Бр. 1655). 20. »Није нужно, вели умесно Касациони Суд (1891. Бр. 6090, о. с. 1891. Бр. 7376), да неко има материјалне штете те да му се може признати право на накиаду повре))еие части. Сем материјалних штета има и такових, које подноси неко туђом кривицом без штете у имању. У овим случајевима трпи ионос и достојанство човека. Кад се н. пр. износе за какву поштену девојку дела, која наш закон казни као увреду, она не трпи материјално ништа, али њен понос девојачки нанаднут је, оштећен је, чим је постала предмет јавног претресања. Овоме иде у прилог и § 305. крив. суд. пост., у коме се, у 2. одељку, су-

дови упућују, како се одређује накнада повроде части, што ие би било потребно, кад би се тражила материјална штета.« В. Н. § 215. а, ст. 1. 21. »По последњем ставу § 216. к. з. вели Касациони Суд (1888. Бр. 1482), приватни тужилац може оптуженоме опростити дело увреде у свако доба, па и онда, кад је пресуда нзвршном постала, може је од нзвршења задржати. А кад је оптуженоме једновремено са таквим делом суђено и за дело, које се казни по званичној дужности, онда суд ово треба да узме у оваквом случају поново у поступак и расправи, колико ово друго дело само за се заслужује казне." § 22. Увреда и клевета у страном законодавству. I. Францус^о за^онодавство 1. Оно разликује клевету \гЦ{[з.та.Иоп) и увреду ([пјиге. ). Клевета је свако тврђењо или припиоивање какве чињенице, којим се напада на част (ћоппеиг) или углед /'сопзШега^шпУ лица или кориорације. Увреда се пак не деФинише. 2. Увреде н клевете јавно извршене предвиђене су у закону о Штампн од 1881. год. (аг^. 30 и 33). Све остале пак се сматрају као увреда /тјигеД п предвиђене су као иступ у чл. 471. т. 11. Казненог Законика. Изузете с-у само увреде и клевете учињене у отвореним иоштанским пошиљкама и телеграмима. 3. Изазивање (ргоуоса^оп) искључује кривичну одговорност код свнју увреда и кЛевета изузев оних, које су нанете јавним службеницима, у коме случају је оно само једна ублажавна околност. 4. Није допуштено доказнвање истинитости код увреда у опште, дакле ни код клевота, које нису јавно извршене погато се и оне сматрају као тјигез. II. Ита^лијанс^о за^онодавство 1. Разликује увреду (т§'шпа) и клевету (сШГатагпоне). 2. Један елеменат увреде је, да је изјава омаловажавања учињена у присуству воћег броја лица, у случају, кад