Полицијски гласник

ОТРАНА 226.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 29.

што истина без потре.бе али највише заштићује бегунце. — Кривац остаје у притвору, док се но реши питаше о љеговом издаваи.у, и тада се пушта у елободу или свентуално спроводи до границе и предаје граничној власти државо, која јо кривца тражила. Одлагање предајо можо бити, док се х не оконча постутак са иотим лицем у умољеној држави због кривица, које нису предмет тражења окстрадиције. Приватна права грађана умољсне дрнгаве, као слабија, но утичу иа издавањо кривца и предају његових ствари — али трају. — Свака држава сноси трошкове око окстрадиције учињенЈ на њоном земљишту; код транситне екстрадиције све трошкове учињоне око спровођоња криваца проко посродних зомаља сноси држава, која кривце добавља. Власт, која решава пма ли места одобрењу издавања кривца може бити административна, и може бити судска; кад судови то питањо одлучују, пма највишо гараитија за личиу слободу. У Србији питањо о одобрењу окстрадицијо рсшава Министар Унтрашњих Дела сходно наређењу из Уредбе о бегунцима п иаређењу из закона о Устројству Цонтралнс Државно Управе, по коме со Министар Унутрашњих Дела брино о поретку и но комо он бива надлсжан и за сво оно предмете, који не би спадалп у падлежност других Министара. Кад страна држава тражи екстрадпцију кривца, који јо у Србији, захтев се чини Министру Иностраних Дела, који га доставља на поступак и рошењо Министру Унутрашњнх Дела, а овај наређује сво што троба у логлоду процедуро н рошоња самога предмота и о својој дефинитивној одлуци, која не подложи ничијем расматрању, извештава Министра Иностраних . Дела ради даљог поступка као и власт, код које се кривац у притвору налази, с тим да ова екстрадицију изврши или дотично лице пусти у слободу; друге власти нпкакво одлуке номају да доносе, па ни рошсња о притвору по кривичном судоком поступку, која по некад неупутно расматрају и одобравају првостепени судови; локална власт у Србији може боз народбе Министра Унутрашњих Дела ставити богунца у привремони притвор само онда, кад то страна власт услед хитности предмета буде захтевала, али та месна власт одмах о томе има да извести Министра Унутрашњих Дола, како би се видоло, да ли ће се тражити родовна екстрадиција дипломатским путом. Кад Србија има да тражи чију екстрадицију, власт, надлс жна за пзвиђање, суђење, или извршењо пресуде, моли прописним путем Министра Упутрашњих Дола, да преко Министра Иностраних Дола издејствује екстрадицију, и шаље и исправе, које су за издавање потробне, а на случај хитности обраћа со и непосредно страној месној власти за привремоно притварањо кривца, о чему такође подноси извештај Мпнистру Унутрашњих Дела. Од суседних земаља Србпја оамо са Аустро-Угарском има конвенцију о издавању криваца. Издпваљс криваца пзмеђу Србијс с једпо стране и Румуније

као и Бугарскс с друге страно врши се но уобичајеном реципроцитету, који се поклапа од прилико са прописима из конвенција, којо је Србија закључила са другим државама. Турска Србији но издаје никакве кривце, па онда ни Србија њој. Уговорни односи двоју држава о екСтрадицији долазе по гдо кад у колизију са правпма трећих држава. И независно од тога, троба циљати, да сс међународни уговорп о екстрадицији праве по једном типу и по једним принципима. Видоће сс, какав ће ресултат показати покрот за изјодначењо међународних конвенција о издавању криваца, а добро страно од тога изједначења јесу п сувише уочљиве. Циљ је имати колоктивну међународну копвенцију о издавању криваца. ДОБРО ВЛАДАЊЕ КАО ОЛАКШАВНА ОКОЛНОСТ из т. 4. § 59. КАЗ. ЗАК. — ЈЕДНА ОДЛУКА КАСАЦИОИОГ СУДА

(нАСТАВАК) Нома сумњо, да се према т. 4. § 59* к. з. на ирвом месту има узсти : да со »свагда добро владао« онај крнвац којп никад није оудски осуђпваи ип за какво дело у оиште , а по том и онај, који јо истпна био осуђеп редовнпм судовпма, алп јо њсгова осуда застарила, тако да не производи никаквог правног дејства у општо, и нема иикаквог утицаја па вршсњо њсгових јавних права. Исто тако доброг је владања и онај оптужени, који је био истина осуђен редовним судовима, али за такву кривицу и па такву казну која ио повлачи губитак грађанске части, било по самом закону, било услед судско пресудо због инФамности дола. Тако н. пр. оптужономс који је био осуђен раиије за јавну увреду, лаку повроду или у огЈшто какву било ирсступну казну, која не повлачи губитак грађ. части пе може се одрећи добро владање због ове раније осуде као олакшавна околност, кад се суди каква њсгова доцнија кривица. Исто тако, осуђеннма за полптичке кривице, и у опште дела која нису бешчасна, баш и да је сама раиија казпа била пнФампа, н. пр. робија. Све су ово пречишћоиа питања у пракси и но подлежо никаквој дискусији. (,}иШ ? у оном случају, кад је кривац био осуђен за дело које није бешчасно, и не иовлачи губитак грађанске части, или макар и бошчасно а ли у малолетству, боз губитка грађанске части ку, ова осуда још није заетарила и конституише отежавну окодност из т. 5. § 65. каз. законика? Другим рсчима: хоће ли со и ономе кривцу, коме сс ова ранија осуда мора ставити на терет као отожавна околност за то што није застарила, при суђењу за какво доцније дело, признати у исти мах и добро владање као олакшавна околност пз т. 4. § 59. к. з. јер иомонута ранија казна, која сс ставл,а на терет оптуженоме, није била

инфамна, као ни само дело, алп се ипак узима као отежавна околност нз т 5. § 65. к. з. за то што јо била изрочона, а сама пресуда још ннје застарила? Ово јо цитањо расправљано у једном конкретиом случају, о коме јо донела своју одлуку и општа содппца Касационог Суда. Како је контроверза која се развила о истом у судским одлукама од пнтерсса због супрогности гледншта о овом питању између Апелациоиог и Касацпопог Суда, а и сама коначна одлука (оншто содницо Каоациог Суда) од практичног је значаја, то ћомо изложити дпскусију која се о овом питању између судова развила. Просудом пожаровачког првостепоног суда од 7. марта т. г. № 7586, по крнвици Ж. М. пз Б. за убиство из § 156. II одољка каз. зак. ирвостопени суд узео јо оптужсномо као олакшавну околност само прпзнање кривице, но, не и добро владање, јер је раније био ос) ђсп у малолотству, и узимајући ову ранију осуду као отежавиу околност из т. 5. § 65. к. з. осудио оптужепога на три годино затвора. Аиелациони Суд пресудом својом од 17. априла т. г. № 2847 нашао је: да јо просуда првостепеног суда у осталом на закону основана: »само је суд погрешио што »оптуженоме Ж. није узоо у олак„шнцу казне добро владањо, — т. 4. § 59. »каз. зак. с тога што јс раније осуђиван. „Кад јо оптужени по свомо признању и »констатацији суда на нрото1;олу прс»треса од 25. јануара 1911. г. № 2683. »оеуђиван за опасну крађу још као до»чак, дакле у малолетству, просудом по„ротног суда од 10. априла 1908. год. „№ 12107 и кад осуда малолстника по л§ 57. последња алиноја каз. зак. не по„влачи као последицу губитак грађав„скс части, онда јс суд погрошно узоо »да оптужони Ж. због те раније осуде, »нема добро владање, с тога Апелационн »Суд налази: да му со та олакшавна »околност има признати, кад ранијом »осудом није изгубио грађаиску част, те »сс по ранијој кривпцп оптужоиога, као »јодног малолетника но можо основано „узетн да је са свим покварен и нева„љао човек у коме би со тек случају »морало узсти да према т. 4. § 59. каз. »зак. нема добро владање. Али како му »је казна о обзиром н на ту околност, „коју му Апелациони Суд признајо, пра»вилно одмерена, то просуда првоотопсног суда има и остати®. Касациони Суд примедбама својим од 29, маја т. г. №. 7422 поништио јо цитирану пресуду Апелационог Суда са ових разлога: „Погрешно јо п закону протпгшо узсго, »да опт. Живан пма рапију осуду као »отежавну околност пз т. 5. § 65. кр. »зак. а у исто вромо и олакшавну окол»ност добро владање из т. 4. § 59. истог »зак. Ранија осуда значи рћаво владање, »зато ономе коме со опа стави на торет »као отежавна околност но можо со још »и некакво »добро владање" узоти у »олакшицу. То двоје узајамно со дакло »искључују« и зато па оспог.у § 274. кр. »пост. ништи с( итд.