Полицијски гласник

СТРАНА 2бб.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

№ОЈ 34.

љем у изгнанству у Гану ! Стајао је врло добро у двору, волео га је краљ и принчеви. Госпођа војвоткиња од Ангулема со смсјала на њега најграциознијим од својих ретких ормоха. И пекадашња служавка Роза Марсон беше аванзовала: постала је граФица од Св. Јолеие. Њеи муж немарно прича да је она род породици Ла Фејад, старом имоиу и славнимпретцима. А оиима који се чуде необичном госпођином нагласку и мало чудном понашању, каже да јо кћи вицо-краља од Малаге. Чак и најзатворенија врата се отварају пред овим потомцима тако великих нородица, који су толико страдали за Бурбоне! Јер, он не крије, изгубио је скоро сво имање; његов јадни отац, љубљена мати.... ишчезли у метожу, дво сестре су калуђорице у Америци. — Он није знао да ли је жив још који из породице Св. Јелоно, али је ипак веровао да једини он носи сву тежину тога старог имона. Није га носио са сувише великим поносом, али ипак гордо. Становао је близу булевара, у улици Бас -Порт-Сен-Денис. Унутрашњост куће је била мало чудна, али пријатна: могао је у њој примати посете, а да не изгуби свој углод. ГраФ јо имао непогрешиво, право војничко држање; графица је носила најмодерније кашмире и скупоцени накит ; што се тичо ливреје, она јо б"ла импозантна. Високи лакеј, који јо пратио госпођу по визитама, чинио је врло леп утисак. Крађе. Лак успех често шкоди вишо него двадосет неуспеха; не треба имати сувишо поверења у њему. То волико поверење у срећу, упропастило је Пјора Коањара, када јо већ био на врхунцу своје каријере. Јер, кад се уверио да је сигуран од сваке сумње, он је отпочео стари занат, и вршио похаре у куКама, где јо био приман. Он то истина није вршио сам, воћ је био као ноки показивач банди, коју беше организовао. За време соареа — причајући своје бојеве, или удварајући се дамама, а стојећи иза какве Фотеље с-а рукама на лећима, узимао је он отиске од брава помоћу јодне лопте од воска, коју је затим вешто остављао у џепу. Посло неколико дана, његови су другови снабдевени калаузима улазили у кућу и пљачкали јо. Везе графа од Св. Јелене дозвољавало су му да сазна тачно у којо време укућани неће бити у кућу. По потреби позивао их је на ручак, да би за то времо Ла Рускај или Млинарев Син могао на тенане да испротура целу кућу и покраде све драгоцености. На* кога се и не еумња... Овај пример ћо иајбоље показати његове опорације. Једнога дана месеца новембра 1816. године пријави се граф од Св. Јолене господииу Сержану де Самппњи-у, начелнику војног министарства, с кимс је био интимни пријатељ. Довео беше са собом јоднога пријатеља, за кога је тражио препорукс за руску комисију у Мобержу. Док је Г. де Сампињи без предомишљања писао препоруку, граф је као до-

бар пријатољ шетао ио кабинету и суседној ^али, отварао Фијоке и опазивши у њима сребрно посуђе и накит, показивао то своме пријатељу говорећи: »Глсдајто само молим Вас, има стан и ствари као какав министар". А затим затражи дозволу да покаже своме пријатељу и друга оделења, на шта Сампињи, који изгледа није био ожењен, радо пристаде. После две нсдељо, 11-ог доцембра, граФ од Св. Јелоне дође опет ка њему, јер је тога дана начелник давао аудијенцију; требало гаје задржати у канцеларији цело посло подне и граФ јо седео у једној наслоњачи, докле су многобројни посетиоци улазили и излазили. Сампињи га јо с времена на вроме љубазно запиткивао какав јо узрок њоговој посоти, али му потпуковник народне гарде одговараше: »Но узнемирујте со због мене, драги пријатељу, доћи ћу ја на род после осталих". Тако је задржао своју жртву до вечоре и кад Сампињи, најзад ослобођен силних посета оде у свој стан на вечеру, виде да јо похаран и да му нема ни једног драгоценог предмота. А никаква трага, нити сумњо на кога; у чији би мозак могла доћи мисао, да је лопов командант париске народне гардо, који је у осталом цело то после подне провсо у предсобљу министарства војног? Роза Марсен. Што се тичо госпође графице од. Св. Јелоне, која је у свому помагала свога мужа, можемо изнети један пример. Тридесот првог доцембра,годипе 1817, стадоше њена кола пред вратима генерала Марти, који је становао у улици Бас-ди Рампар. Непогрешиви лакеј скочи са содишта и запита да ли је ту г. генерал и да ли може да прими г-ђу графицу. На одговор да је ту, Роза Марсон, врло елегантно обучена оиђо с кола, уђе у кућу, и би одведена у салон, док је њен лакој остао у предсобљу. Генералје обасу комплиментима и запита: каквом сретном случају има да благодари за тако пријатну посету? Скоро ништа; граФица је дошла да га пита за адресу генерала Мпнс, за кога је чула да јо у Паризу и коме има да односе једну малу молбу. Али Марти нијо знао његову адресу; он зазвоии за свога собара п нарсди му да трчи у Шпанску амбасаду, да пита за адросу и да не дођо без ње. Слуга одмах отрча да послуша, и док су графица и генерал ћаскали поред камина у салону, и потсећали со старих успомена из шпанскога рата, лепи лакој госпђин је полако узимао отисаке од брава и посматрто садржину ормана. Осамнаестог јануара, шпански гонерал се вратио прод вече кући и непријатно се изненадио, кад јо све фијоко нашао празне. Биле су му покрадене све вежене униФорме, седам стотина Франака у злату, вош, сребро и миогобројно ордоње. Али неко поремети. Лако бисмо могли да набројимо много таквих догађаја, јер су Г. граФ и госпођа ГраФица од Св. Јелеие, немајући других средстава за живот, вршили сличне опорације у свима кућама, где су имали

приступа. Морали су продужити започоти живот... Али су они то тако вошто вршили, да нико никад није довео у везу њихове посете, са крађом која јо посло вршона. Један пуки случај издао јо њихово долање. Једнога дана у пролеће 1818. год., кад јо граф од Св. Јолене седео у својој соби за рад, пријавишо му неког сиромашка, који је већ неколико пута долазио, али никако није био примљен. ГраФ нареди да га пусте унутра; али чим су били насамо, овај поче сасвим Фамилијарним тоном : „Зар ме не познајеш ? Ја сам Даријус, твој пекадашњи друг са галије у Тулону..." (СВРШИЋЕ СЕ) «..♦)»..« ВИДОКОВИ МЕМОАРЖ

(НАСТАВАк) Сен-Жермен би се одмах сетио и на најмању сумњу био је у стању да ме убије. Шта да радим ? Предао сам се и очекивао сам крај, па ма какав да буде; није било ништа бољо него им драговољно помагати спремањо за злочин. Пиштоље метнушо на сто да их испразне и понова напуне; Сен-Жормен их загледаше и примсти један иар којп му се учини да није више за службу, и остави га на страну. »Докло ви то друге потпрашите ја идем да променим ове крнтије". И он со спремаше да изиђе. — Чекајте, рекнем му, по пашем уговору нико не сме сам ићи. —- Тако је, одговори он, волим кад је човек веран својој речи; хајд пођи са мном. — А ова господа? — Закључаћемо их два пут кључем! Речено учињено; пођем са Жерменом; куписмо праха и олова, а старе пиштоље заменисмо новим и вратисмо со. Тада се доврши спремање од кога сам ја дрхтао: било је страшно гледати како Будон на једном С УДУ °Д иловаче оштри два кухињска ножа. Међутим време је пролазило, дође и један сат а не нађох никакав начин да со извучем. Стао сам кевати, протезати се и правити се да ми је досадно; пређем у другу собу, до оне у којој смо били, легнем на један кревет као да сс одморим. После неколико тронутака изађом још умориији од овог боспосличења и приметим да су и свп остали расположени као ја. »Могли би да пијемо, рече ми Сон-Жормен. — Дивна мисао! повичем радостан; имам код куће једну чутуру изврсног бургоњског вина; ако хоћете можемо послати да се донссе". Сви су били мишљења да је то врло паметно и Сон-Жермон посла свога портира Анети да она донесе вина. Утврдимо да пред њом ништа не говоримо и док су они обећавали да ће указати част моме поклону, легнем понова иа гсревет и писалЈКом напишом ове речи: „кад изађеш одавде преобуци се и ноостављај нас: Сон-Жермена, Будеиа и мене; чувај со да те но примете и пази да покупиш сво оно што будем одбацио