Полицијски гласник

СТРАНА 294.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 37.

која вам доводи здогласнога Делсева. То се зове]поклон за Нову Годину ! рече ми г. Ханри гледајући ухваћенога, а за тим окренув се чиновницима настави: желети је, господо, да сваки од вас има по ношто тако да поиуди господину управнику®. После тога он ми нареди да одводем Дслсева у затвор и додаде: „Сад, идите, Видоче, па се одморите, задовољан сам с вама". Због хапшења Делсева добио сам много доказа да су старији са мном задовољни, али је оно поред тога увоћало мржњу коју су према мени ос.ећали чиновници за чувањо реда и њихови агенти. Један јодини од њих г. Тибо, признавао ми је заслугу. Сви полицијски чиновници, који нису имали среће у служби зајодно са крадљивцима и зликовцима бацали су дрвље и камење на мене. По њиховим речима било је страшно, гадно употребити моју ровност да се друштво отросе злочинаца који су нарушавали његов мир; ја сам био један чувен злочинац, није било злочина који ја нисам извршио; такве су гласово они о мони ширили. Да ли су они сами веровали у штогод од тога? Крадљивци су бар били уверени да сам ја као и они радио „занат" и кад су говорили о томе они су били савесни. Да бих их уплео у моје мроже било је потребно да они мисле да сам њихов; и кад се ухвате они су ме сматрали за издајника, али сам при свем том у њиховим очима био шатрав од фине багре (отмен лопов); само што сам ја крао некажњен јер сам био потребан полицији. То су крадљивци причали по затворима. Чиновници за одржање реда и њихови агенти трудили су се да то причањо протурају као истину, а после, зар нису они сами могли испродати га како су хтоли? Оним јадницима службеницима, које сам оптуживао мора човек донекло и опростити, јер су они могли помислити да сам и ја био лопов пошто су од незапамћена времена сви тајни агенти вршили тај отмен „посао <( . Они су знали да су тако почоли: Купил, Компер, Флороитин, Левеск, КокоЛакур, Бурдари, Кафре, Манилон и сви они који су ми претходили или који су ми помагали; они су видели да је већина од ових агената понова осуђена, и, како сам им ја изглодао ирепреденији, ревноснији и предузимљивији него они, они су закључили да сам ја био највештији шпијун и највештији лопов. Ја шм праштам ову заблуду, која личи на оно намерно измишљено тврђење да сам крао сваког дана. Кад је г. Ханри чуо за ово он је дирнут одговорио: „ако је истина да Видок врши злочинства сваки дан, онда је то разлог да се може тврдити да да оте ви немоћни: он је сам. а ви сте многобројни; кад сте дознали да краде зашто га не ухватисте на делу? Он је напротив успео да многе од ваших другова ухвати на самом делу, а ви не можоте ;он вам добро враћа мило за драго !!! Чиновнпци су били збуи.ени одговором и ућутали су се, али како је било очевидно да ће њихово непријатсљство расти из дана у дан, управник полиције реши да будем независан. Отада ја сам био

слободан да радим како нађем да је најбоље за службу; наредбо сам примао иепосродно од г. Ханри-а, а њему сам једино и давао рачун о мојим пословима. Сад сам удвојио своју ревност, ако је то било могућно; г. Ханри се није бојао да ћо се моја оданост умањити, али како је већ било људи који би ме радо уклонили, даде ми једног помагача, који ме је на одстојању пратио, спреман да спречи сваки напад који би из потаја могао бити на мене управљен. То, што сам био ослобођен туторства, учини да сам имао много успеха: похватао сам једну гомилу крадљиваца, који би још дуго избегавали испред потера да нисам био ослобођен надзора чиновника за одржавање реда и њихових агената. — Али ја сам радоћи морао бити најзад упознат и крадљивци су се закљињали да ће ме со отрести једаред; више пута умало што нисам пао под њиховим ударцима, али моја Физичка снага и, могу рећи, моја храброст, учинише да сам из најбоље удешених замки изашао као победилац. Неколико њихових покушаја, у којима су настрадали, показали су им да сам ја био решен да скупо продам свој живот. Двадесет осма глава. Врло је ретко да какав робијаш побегно у намори да се поправи, а најчешћи је случај да тежи да се дохвати престонице то да ту примени опасно знање које је стекао у казненом заводу, који јо, као и већина наших затвора, школа за усавршавање у присвајању туђега добра. Готово сви велики крадљивци усавршили су се тек пошто су провели више или мање вромена у робијашници. Понеки од њих били су по пот шест пута осуђивани док су постали чувени лопови. Такви су били: Виктор Дебоа и његов друг Монжене, звани Добошар, који су у Паризу извршили волики број крађа, којо маса и данас истичс и препричава као доказ вештине и смелости. Ова су два човека последњих година стално били у сваком ланцу али су усповали утећи и били су још јодном дошли у Париз. Иолиција није имала среће да их ухвати те ја добијем наредбу да их потражим. По свому је се прнмоћавало да они имају веза са другим незнатнијим осуђенпцима а сумњало сс да их прима и крије јодна жена, чији син Ноел, звани с наочарима, беше познат разбојник. Т а јо жона била врло добро васпитана, свирала јо врло добро и у средњем грађанству, гдо јо довојкама давала лекцијо из свирања, важила је као вештакиња. Она је давала приватно лекције у Маре-у и у кварту Сен-Денис, где отменост њеног држања, чистота у говору, скромност у оделу и извесан понос, који не уништава ни најгора судбина, допушташе да со мисли, да је она из неко од оних многобројних Фамилија, којима револуција не беше оставила ништа вишо до гордост и јадиковање. Кад је слуша и гледа човек који је не познаје та мала жена изгледа врло занимљива, па чак је имала и нечога што изазива саучошће. Имала је једну тајну: није се знало где јој се део муж. Неки су говорилн да јо рано

остала удоница, други су говорили да ју јо он оставио, а трећи да је она склизнула с правога пута. Којо јо од ових казивања било најприближнијо ;истини не знам, али знам поуздано даје госнођа Ноел била мала, емеђа, њено око и нестални поглед са пријатним изглодом доиуњаху љубазност њенога гласа у коме је имало много чари. У њеном лику био је и анђео и ђаво, јер године беху развиле црте које показују рђаве мисли. Г-ђа Ноел беше добра и љубазна али само према људима који су имали нешто помешано са Правдом; она је њих примала као што мати каквога војника прима синовље другове. Да човек буде код ње добро примљен било је довољно бити из истог пука, из кога је и њен син Ноел с наочарима и тада је она, колико из љубави према сину толико исто из задовољства, чинила услуге. Али и она је поштована као лоповска мајка; код ње су они одседали, она им је набављала оно што им троба, она је чак ишла да им тражи „рада®, и кад је коме од њих требао пасога она се нијо могла смирити докле га не набави. Г-ђа Ноол јо имала много иријатељица и обично је на име које од њих узимам пасош, а кад га узму, онда се у пасогпу хемикалијама избрише име и опис то пријатељице, па со место тога стави имо и опис који се хоће. Г-ђа Ноел је имала увек овако избрисаних пасоша, који су били као капа за сваку главу. Сви робијаши били су деца Мајке-Ноел, само је она ипак највише волела оне који су били у вези са њеним сином; за њих она није имала граница; њена кућа била јо отворена за све избогле робијаше и била је њихово збориште. У осталом ови су људи били према њој захвални. Полиција је била обавоштена да они но одлазе к њој само да је виде; они су њој казивали све своје планове, знала јо њихова в дела к ; они су со њој поверавали потпуно и били су сигурни да она неће одати тајну. Мајка-Ноол није ме била пикад видела, моје су јој црте биле потпуно непознато и ако јо често слушала о мени. Није, дакле, било тошко да јој со јавим а да не изазовем сумњу, али мени је било главно да је наведом да ми каже људе које ми је тробало пронаћи и мислио сам да ми за то треба много вештино. Прво намислим да је уверим да сам одбегли робијаш ; зато ми је тробало да узмем име каквог крадљивца, кога су јој њен син или њсгови другови описивали. Требало је, разумо се, да колико толико личим на тога, и потражим мођу робијашима којо познајем, да ли има нскога који је био у вези с Ноелом с наочарима, и не нађох ни једнога који би био мога доба и чији би опис био колико толико сличан моме. Најзад напрежући тако памћење сотим со некога Жермена, званог Роаје, или Кааетан, који је био блиски познаник Ноелов, и ма да не личаше ни најмањо на мене ипак изберем њога. Тај је Жермон, као и ја, вишо пута божао из казнсног завода и то смо једино имали заједпичко; он је имао косе црне а ја плаве; био је мршав а ја нисам оскудовао у добљини; његово