Полицијски гласник

ВРОЈ 41.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 323.

СТРУЧНИ ДЕО ДРЖАВИНА КОД ИЗБРШЕЊА

У закоиу је изрично казаио да со туђе стнари но смеју узимати у нопис за дужникоие дугово (§ 471. тач. 1.грађ. с. пост.) и прописана јо казна за чиновника који противно томе уради (§ 500. а. грађ. с. иост.). Али у пракси врло често се дешава да питање о својини ствари, које треба пописати, није јасно, и онда се спорне ствари имају пописати, а решењем расправити питање која ће од интересованнх страна бити упућена суду да својс право докаже, јер полпциска власт пијо судска власт н но суди о својини. У том случају извршпе власти долазе у прилику да решавају о државини попиоаних ствари. Свега још јодап случај има кад извршна власт такође решава о државиии пописаних ствари, а то ' је при самоме иопису: да ли ће их одузети од лица код кога се налазе и продати стараоцу на чувањо под законом одговорпошћу или неће (§ 466. б. грађ. с. пост.). Од државине зависи такође која ће страна бити упућена напарницу ако се неко јави да су пописано ствари његове а не дужникове. Из овога со види колико је право дато у овом случају извршној власти ; колико може бити непријатмости за инторесована лица при одузимању ствари и колика јо грдна разлика да ли ће неко битп тужплац или тужсни! И приликом удејствовања забрапа и приликом извршсња наплато по осуди, законодавац је народио да се пописана покретност, ако јс у државини дужниковој, одузме од њега и преда одређеном стараоцу на чувањо лод законом одговорношћу, ако стараоца има. Ако стараоца нома, заионодавац предвнђа два случаја. Приликом пзвршења забране закон наређујо да пописана покретност остане ири дужнпку (§ 406. грађ. с. пост.) а у случају извршоња осуде, законодавац наређује власти да Она стараоца постави и пописане му ствари преда на чување. (§ 466. б. гр. с. пост.). Нашо власти врло неједиако поступа ЈУ У одлучивању дали сс извесна покретност налази у рукама дужника, да ли јо у државпни дужниковој, пли се налази у државини другог лица, а баш то питање, у чијој јо државпни пописана покретност, треба одмах при попису расправити и онда не би нимало тошко било донети правилно рошење о упуту на парницу у смислу § 466. б. грађ. суд. пост. То је у толико потребније што би извршна власт ималапосле једну сигурну основу за одлучивање при упуту на парницу. Приликом одређивања права државине извршна власт има и право и дужност да цени сво доказо које јој интересована лица подносу, али. тад извршна власт има да расправља и решава једино о државини. Сва друга питања, на пример, о својини, извршна власт не сме да расправља, јор пије надлежна. Право из-

вршне власти у овом случају је строго ограничено и оиа се има кретати само у одређоном кругу. Све друго што неко власти раде, потржући чак некад грађанскн законик, јосте само једнадашуба и неразумевање посла. Извршна власт, која не суди, пе сме да се упушта ни у шта више него само у оно што јој је законом изрично дозвољоно. Ноједнакост поступања наших изврпших власти у питању одузимања ствари и упућпвању на парницу долази поглавито од тога што оне нису увек начлсто шта је то државина. Многи узимају обичну Физичку везу између лица и стварп као доказ о државпни. На примор, зато што извосно лице станује у истој собп, у којој су нађоне поппсано ствари, сматрају да то лице има државину тих ствари, и ако је оно дужник одузимају нх п продају стараоцу. Други опет па слпчан начин изводо да жена, ако је муж дужник, пема никад државину ствари које су у кућн. — За потврду разноликог поступања могло би со овдо навести бсзброј примера најравличитијих рошења, па не само нижих власти, него и Министарства Унутрашњих Дела и Државног Савета. Ево, шта за државипу кажо г. А. Ђорђовић у својој књизи Систем Приватног (грађанског) Права. Детенција (придржина) значи да неко пма какву (телесну) ствар у сво.јој фактичкој или физичкој власти; значп Фак тичко стање да је нека ствар потчињења кругу или СФери власти каквога лица: дакло, само Фактичкп или физичкп од ■ ношај лица према стварп, без обзира да лн је та власт томе лнцу н правно оправдана или није. Државина значи да јс нска ствар у свој својој иотиуности потчињена Фактичкој власти каквог лица и да ово има вољу или намсру да је искључиво за самог себе има , те да се њом ако и како хоће користи. Дакле, за државину трсба двојо: фактичка власт (согриз) и држ авинска воља (аштив). И детенција (согриа) постаје државином кад детентор има вољу да ствар коју држи потчини својој искључивој власти; т. ј. кад дотонтор то што у истини држи хоКе за себе самог да има. (в. § 198. грађ. зак.). Према томе имају детенцију али нсмају државину, јор им недостајо државинска воља: а.) уаотребилац. — § 372. гр. зак. б.) уживалац. — § 374. грађ. зак. в.) иослугоиримац. — §§ 582. и 583. гр. зак. г.) закуаац. — § 677. грађ. зак. д.) заложни иоверилац, који држи заложону покретну ствар. — § 307. и 317. грађ. зак. ђ.) чувар туђе ствари. — § 569. и 571. грађ. зак. е.) заативач или секвестор. — § 581. грађ. зак. ж.) старалац цзабрањених и обустављених ствари. — §§ 405. и 424. грађ. с. пост. Тако вели г. Ђорђевић, а кад власт буде пачисто шта је државина неће јој бити тешко определити се при одузи-

мању стварн и при упуту на парницу. Власт ћо тад знати да дужник може имати код себе извесне стварн па да ипак нису у њ говој државини ; онда ће такођо.знати да и жена дужникова, или њогова деца, могу тако исто имати државину на стварима које со при дужнику налазе. Па не само то него и неко трећи, који не станује са дужником може имати државину на стварима које су код дужника. Парочито нашо власти грешс кад се државина доказује јавним исправама. Има их који таквим исправама негирају сваку вредност или се оглашују да нису надлежне за оцену тих доказа и упућују нодиосиоца таквих исправа на суд да доказује то што је јавном исправом као таквом потпуно доказано. Ако јо јавна исправа подиота да докаже државину, власт мора да је призна као потпун доказ о ономс о чему гласи, а ко противно тврди, он мора ићп на суд да ту јавну исправу редовним путем поништи. Могу ти докази бити удешени, нарочнто спремани, али извршна власт иије иадложна да то истражује. Грађански поступак, по коме извршна власт има да долујо, Формалан је закон, и, кад је испуњена Форма, извршна власт мора да прими стање какво је; њој није задатак да истражује материјалну истину; то ни судови не раде при суђењу грађанских спорова. И кад, на пример, жена дужникова, приликом пописа покаже поравњење за доказ да је она сопственик поппсане покретности, онда, ако она станује садужником, што је увек законска претпоставка, ствари нису у државини мужа — дужника, већ у њеној, јер и она има Фактичку власт над тим стварима и вољу да их држи у своје име. НеКе ваљда нико тражити да жена своју имовину држи ван мужевљове кућо или да је нарочито издваја и закључава. У овом случају не може се узети протпоставка да јо муж глава куће(§ 109. грађ. зак.) и да јо сво у кући њогово, као што ноко власти сматрају. — Тако исто дужнпк може имати туђс ствари у послузи, у закупу, на остави итд. Власт мора о свему томе да води рачуна и да не ствара нн себи ни другоме неприлике и излишне послове, и трошковс. Само у свнма тим спорним случајевима извршна власт, зато што не су 7 ди о својини, треба да изврши иопис покротности и да на тај пачин обезбеди интересовапим странама предмет спора, а после расправившн питањо о државини да одлучи где ће пописапо ствари остати (§§. 405. 406. и вбб. б. грађ. с. пост.) и да у смислу §. 466. грађ, пост. реши која ће иптеросована страна бити тужилац. Но могу се сви ови спорни олучајеви навести јер се они јављају при самом раду, а »праксом® наших извршних власти они су постали још разноврснији. Но, кад власт будо имала прод очима да јој је у свима пом. случајевима задатак само да одреди државину и да се ова мож.е доказивати, ондајој није тешко пронаћи пут и законито поступити. Душ. Николи-К.