Полицијски гласник

БРОЈ 4.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 27. ЈАНУАРА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„полицијски гласник" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за држаВна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „ полицијског гласника " не продају се. рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да со Жарко Л. Богс јевић, полициски писар треће класе среза јабланичког, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда отпусти из дј жавне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 19. јануара 1913. год. у Београду,

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАБО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАК) Из наведенога Решења види се да право избора. код овога откупа, припада задрузи а но девојци, то јест задруга има да оптира: да ли Ке пустити да дсвојка свој део непокретнога имања у натури одвоји и односе или ћо јој наслеђе ту у новцу дати. Дакле, девојка нома право избора, тако да она ио би могла задругу приморати да јој наслеђевину новцем исплати, ако ова то не би хтела. Решење од 1859. установило је једно араво у корист задруге, а нс у корист наследнице, а по §. 22. Грађ. Зак. титулару једног права стоји до воље да своје право употреби или не. 1 )

т ) ( (Ко има какво право, од њега завиои употребити га или не уиотребиги. И ако га не може или не ће да употреби, за то само исто ираво не губи," вели тај пропис Грађанскога Законика. А Ђорђевић (Наследно Право, стр. 131.) кажедајезадрузи (( дато право да им (— женској деди —) тај задружни део, у колико се он састоји у неиокретностима (земљама и зградама), може, ако хоће, по процени вештака, новцем исплатити, у место да им га, као и онај у покретностима, у натури изда. 8 У истом смислу и Г. Никетић, у својој расправи, горе наиеденој: Девојка у задрузи.

То право има, казали смо, задруга само у погледу непокретних добара. Што се покретних ствари тиче, женско доте има право на њих у натури: задруга је не би могла наморати да, у место ствари, прими новац. Законодавац од 1859. год., ограничавајући право на паслеђо жепскога детета, хтоо је да сачува задругу од деобе, а за то је било довољно признати задрузи право на исплату непокретних добара. Дооба покретних добара не доводи, по нахођоњу законодавчевом, у опасноот опстанак задруге, због чега није имало потребе кћер наследницу у њеном праву наслеђаиту ограничавати. Овде сада добија важност деоба ствари на покретне и непокротне (§§. 185. а 190. Грађ. Зак.): од решења тога питања да ли је извесно задружно добро непокретно или покретно, зависи да ли ће задруга имати или не право на откуп. Тако, н. пр„ задруга би имала право да девојци исплати у новцу део њенога оца у воденици на реци озиданој и утврђеној (као и део у парном млину) али не и део у оним воденицама којо плове по Дрини, Сави, Дуиаву и Морави: у првом случају имамо непокретну а у другом покретну ствар. Исто тако, што се зграда тиче, задруга ће час имати право на откуп а час но: то стоји у вези са карактером зграде, то јест да ли јо оиа непокретна или покретна ствар. Ми знамо да оно зграде које, својим темељом, нису у земљи, воћ на земљи нису нопокретности већ покретности, као што су, н. пр., вајати сооски, когпеви (чардаци 1 , житнице (амбари). 1 ) Разуме се да женско дете, наследница, има ту право наслеђа у натури. Наравно да су, у градским задругама, случајови оваквих зграда, којо су покретие ствари, много ређи. Што се процене непокретних добара тиче, она може бити или споразумна: када се задруга са женским дететом у том погледу сагласи ; или вештачка, у против-

Ј ) Ове зграде су у селима често тако удешене да се могу с места на место пренети (превући) а да се не разруше. У Ваљевском Округу зову оне направе које се, тога ради, ради превлачења зграда, мећу иод зграду врпдељи.

ном случају. Воштачење бива по одредбама Грађ. Суд. Поступка (§ §. 246. а 260.). Да кажемо да, у пракси, всштаци обично нагињу задрузи, те добра у којима женско дете, по основу наслсђа, има удела процењују по задругу повољније него по наследницу: ово долази, прво, отуда што се, у нароЈу, у опште у спору задруге са неким који је изван ове стаје по правилу на страну задруге, као Једне важне и потребне установе, а нарочито ако је парничар задругин женско лице, које, у појмовима народним, долази на друго место, и онда када јо према њему само један човек, а. тпм пре када оно има пред собом груиу мушких лица, као што је случај са задругом. Затим, вештаци су људи, а људи, бар у селима, подржавају људе у споровима са женама, што долази од осећаја солидарности које везује лица истога пола. 1 ) Напослетку то је и зато што жонско дете, које тражи наслеђе, има, по правилу, код свога мужа осигуран живот, то се не осећа толика потреба да јој со наслеђе исплати по правој вредности. Како се тражбема права, по §-у 190. Грађ. Зак., сматрају као покретне ствари, то ћо и та добра женсио дете наследити у натури : задруга их не може откупити. ОигА са тражбинама које су обезбеђене хипотеком ? §. 190. Грађ. Зак. вели да се права сматрају као покретне ствари, „ван ако нису са непокретним добрима скопчана«. Строго узов, задруга би имала и ту право откупа, пошто с-е, по овом пропису, хипотекована тражбина сматра као непокретна ствар. Ипак, тешко је мислити да је законодавац у Решењу од 28. Новембра 1859. године под изразом : »непокротности« циљао и на такво непокретне ствари. Пре ће, дакле, бити да је он ту мислио на добра непокретна по природи својој односно по физичком (материалом) имобилиеању њиховом (§§ 187. и 199. Г'рађ. Законика), а не и на она која су непокретна по законском одређењу, као што је случај оа правима везаним

Ј ) У градовима, може бити да није тако: ту људи, из осећаја каваљерства према женама, могу да према њима буду миого пажл,ивијн него у селима.