Полицијски гласник

БРОЈ б.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 45.

— 0 добро воче, Ришолоте, репнем му; кога врага радиш у ово доба овде? Јеси ди сам? Какав ти је страшан поглед! — Море, то нијо ништа, за мало што нисам иао у пуи (ухапшен) иа булевару Тампл. — Да паднош у ћуп! а зашто? — Зашто! оди ближе овде су аријатељи. — Кажи ми бар носито ли украдену робу? Пришао сам; цола се дружина на један пут диже и одмах сам познао Лалијера, Ломера, Леноара, Дибисона; сва четворица приђоше да ми покажу како им је мило што су ме видели. Комери. Оди срећно смо утекли; мени срце још лупа на узбуну, дај руку да видиш; опажаш ли како чини так-так ? Ја. Није то ништа. Лаиијер. То је доказ да смо имали велики страх; знам по себи: кад год су ме јурили иорјати (жандарми) увек ми срце залупа. Дибисон. Па још Париска Гарда, а морали смо ићи скоро с њима напореда. Ја. Како сте глупи! Требали сте зауставити један Фијакер да понесе ствари; као да сте почетници! Решелот. Почетници! Реци како хоћеш, али није било кола, а требало је побећи оданде и зато смо запали у ове мале улице. Ја. А сад, куда ћете ? Да ли могу да вам помогне штогодV Ришелот. Ако би хтео да пођеш као извидница и да идеш с нама до улице Сен-Сабастијан, где ћемо оставити овс ствари, добио би твој шаи (део). Ја. Врло радо, пријатсљи. Ришелот. Онда пођи напред и пази да ли ћеш видети ког грађанина или патролу. Одмах они покупише своје дењкове и ја пођем напред. Пут је био срећан! дођосмо до куће без препреке; сви смо се изули да не би тропали ногама кад се пењемо. Попесмо се на трећи спрат; очекивали су нас. Једна се врата отворише полако и уђемо уједну пространу слабо осветљену собу, коју је био закупио један дрводељски калФа, кога одмах познах јор је био судски осј ђиван. За срећу он мене није познао, али га је моје присуство онеспокојавало и учини ми се да сам чуо кад је, помажући да се ствари под кревет сакрију, нешто полако питао, а по гласном одговору сазнао сам садржину питања. Ришелот. То је Жак Луји, добар човек; буди спокојан, поуздан је. Закуиац. Добро, али има данас толико достављача да не треба веровати ником. Лаиијер. Ћути, ћути. За њега ја одговарам као за себе. То је један иријатељ и Француз. Зануиац. Кад ви кажете ја се ос.лањам на вас; да попијемо по једпу. Он се попе на једну столицу и пружив руку скиде са једног старог ормана пуну мешину. „Ево, пуна је ракије ; то је чувена ракија; ја сам је набавио; деде, Жак Луј, прво ти.

Ја. Драго воље (сипам уједну зелену шољу и пијем). Охо, добра! гори где прође, Де, Лапијере, окваси грло. Шоља и мешина иђаху из руке у руку и кад смо се сви напили пологасмо на кровете и тако смо остали до сутра дан. Узору чуше се на улици узвициједног чистача. Ригиелот. (гурајући свог суседа) Еј, Лапијеру, хоћемо ли до јатачице ? Лаиијер. Пусти ме да спавам. Ришелот. Дижи се, чујеш. Лаиијер. Иди сам или поведи Леонара. Ришелот. Поћи, боље је ; ти си јој већ продавао, сигурније је: Лапијер. Остави ме на миру, спава ми се, Ја. Какви сте, Боже мој! Ја ћу да идем, ја, ако ми само кажето где јој је кућа. Ришелот. Имаш право, Жав Луј, али тебе јатачица није још видела и неће хтети да прими од другог сем од нас. Но, кад се нудиш, ићи ћемо заједно. Ја. Добро, да идемо обојица, то ће учинити да други пут позна и мене. Одосмо. Јатачица је становала у улици Бретања бр. 14. у кући неког кобасичара, који је без сумње био сопственик. Ришелот уђе у дућан и извести се да је г-ђа Брас код куће, те пошто смо прошли кроз тесан ходник попнемо се на трећи спрат. Госпођа Брас не беше изашла али много полагаше на част и не примаше ништа дању. „Ако, рече јој Ришелот, не можете да примите ствари дајте нам бар штогод »аконто«, зарада вам је сигурна, ви бар знате да смо ми часни. 4 — То је истина, или за љубав ваших лепих очију ја нећу да со срамотим; дођите довече, ноћу су сви мишеви сури. Ришелот запо да јој искамчи макар шта, али она оста неумољива и ми се вратисмо не добивши ништа. Мој друг псоваше, кунијаше, грмљаше; требало га је чути. „Е, рекнем му, не треба сматрати да је све пропало. Зашто се љутиш? Ко убија тај се каје; ако неће она хоће други: хајде са мном до друге јатачице, сигуран сам да ће нам она позајмити четири или пет петодинарца®. Дођосмо у улицу Нев-Сен-Франсоа, где сам ја становао. Звизнем те ме чу Анета; она сиће брзо и стижо нас на углу улице Тампла. — Добар дан, госпођо! , — Добар дан, Жан Луј. — Слушајте, ви сте добри : позајмите ми двадесет динара а ја ћу вам их вратити још вечерас. — Јест вечерас! Ако сте дигли што бићете у Куртију. — Нс ја вас уверавам, бићу тачан. — Истина ? Нећу да вас одбијам, пођите са мном, а ваш друг нока вас причека у каФани на углу улице Осеј. Остав сам са Анетом дао сам јој потребна упуства и кад сам со уверио да ме је добро разумела одем и нађем Ришелота у каФани. — Ево, рекнем му показујући му двадесет динара; што ти је добра љубазница! — Чујеш, да иродамо њој покрађу? — Да ли би она хтела ? Она купује само сребро, сатове и накит. — Штота, а она је добра... баш би ми требала једна таква. Пошто смо испили наше сајтлике пођемо у стан где уђосмо носсћп једну нормалску гуску и тањир добро напуњен. Чим смо ушли спустимо сребро на сто, а наш домаћин видећи то одмах посла за дванаест литара вина и три хлеба од по две оке. Имали смо тако добар апетит да чинп ми се цео овај провизион само со појави па га нестаде. Мешину смо стезали до последње капи. Пошто смо се накресали поводемо реч о отварању дењкова. У њима јо било дивно рубље, чаршави, кошуље особито добре, кошуље искићене дивним всзовима, вратне мараме, чарапо и друго; све ове ствари беху још влажне. Крадљивци ми испричаше да су их све покрали из јодне од оних лепих кућа у улици Ешикије, и да су ушли кроз прозор пошто су на њому обили затвор. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Велимир М. Живојиновић, деловођа општине пружатовачке, пита нас, да ли може млађи писар општински, који је одређон за заступника деловође, примати и плату одређену буџетом за деловођу и своју плату и да ли рачунополагач сме и на који начин правдати такав издатак јер такав случај нигде није предвиђен у закону о општинама. На ово питање одговарамо: Закон о општинама нијо имао потребе, да изрично иредвиђа овај случај, јер је он предвицео оно што је најважнијо и што искључује могућност оваквог сдучаја. У члану 113 пом. закона прописано је, <3а свака оаштина мора имати најмање једног деловођу и тиме је казато све. Чим једна општина хоће да издаје плату, буџетом одређену за деловођу, једном млађем писару, који нема законских услова за деловођу, она тиме чини повреду члана 113, а ко чини издатке противне закону, одговоран јо за такве издатке. Могућност особене награде за млађе писаре предвиђона је чланом Пбистогзакона само у случају, кад такав писар поред редовне дужпости врши и дужност општинског благајника. Александар Ј. Живковић, писар општине доњо-њувске, пита нас, од када почиње тећи застарелост за једну иотупну пресуду због дела из § 356 тач. 2. каз ноног закона, да ли од дана доношења одлуке првостеп. суда на случај жалбе, или од када су односна акта пресуде примљена код општинског суда. На ово питање одговарамо: По иступним пресудама, које су биле предмети разматрања код првостепеног