Полицијски гласник

ВРОЈ 8.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 59.

О к Р У 3 и

Округ београдски « вал>евски « врањски « крагујевачки « крајински д крушевачки « моравски • « нишки • • « пиротски • « иодрински (( пожаревачки « руднички • « смедеревски « тимочки (( топлички • (( ужички • • (( чачански • Управа града Београда

Свега:

I д Н р. Д '

Н и и в ч> >•»

со а

143

Из канцеларије Антропометријско - Полицијског Одељења Министарства трашњих Дела, 28. јануара 1913. годино АБр. 121, у Београду.

1 Уну

собом дасесуде аред владалци градскими и ,аред црковним клиросом. А кто жуиљанин ари гражданина, да ?а ири иред владалцем градским и иред црквом и иред клиросом ао закону« (чл. 171)). ОбјашњујуКи овај члан г. НоваковиК вели : »У првој тачки ое, управо, по други пут понавл»а оно што је 1349 наређено за грчко градове чл. 124, па после,1354, раширено на сво градове у земљи чланом 137. Почетна реч градови као да стоји место грађани и као да се тачком првом грађанима лично тврдо стара права која су у пређашњих царева имали, нарочито у погледу на суђење. За спорове које би грађани ме1,у собом имали законом се наређујо да их могу расправљати или пред градским управницима (као што јо ћефалија — капетан) или пред свештенством. Знатно је да се у граду судија не помиње. По томе би у свима опоровима кривичним у граду судила власт управна, а за грађанске спорове остало би да се иде к свештеницима (клиру), који су у средњом веку били свуда чувари и тумачи писаних закона. Исти род јо био и кад би се сељак (жупљанин) имао што да жали на грађанина. С овом наредбом са свим се слаже оно што се наређујо последњом тачком чл. 129 за војводу или заповедника на војсци, где се пише: И судове мали и големи, који су на војсце, да им суде војеводе а ин никто. Види се, дакле, прво: да су градови у главноме били уређени по војнички, а друго је да се суђење вршило у градовима другојачије него по жупама.

Врло је знатна ова разлика, али би њена знатност тек онда искочила на видик, кад би се боље знала цела та прс цедура и кад бисмо познавали садржину оних градских повластица које Законик тако свечано потврђује 8 . 1 ) д). И глобе на црковних људије/х) закон. Што се суде иред црквом и иред ћефалијом, и ти глобе што се осуде, да има все црква, како иише у хрисовољих. Те глобе да се узимљу на црковних људех, како је иоставио госиодин цар закон ио земљи, и да се иоставе црковни људије глобарије који Ке сабирати те глобе и иредавати цркви, а г^ар ни ћефалија да не узима ништа «. (194). До Душановог Законика, у старој српској држави кривичне стварн судили су: порота, нарочити изборни или ас1 ћос састављени судови, управни органи, властела и црквоне старешине. Установљавајући царске судије, и дајући им врло вошку власт и независност — што служи на част старом српском законодавотву, цар Душан је имао намеру да судску власт издвоји и засебно организује, али ову намеру није до краја у дело привео. Као што показују горе наведени чланови КеФалије су, као управни органи, задржали и под Закоником оудску власт у извосним кривичним стварима. Велимо у извесним, јор тврђењо г. Новаковића да су управне власти у градовима судиле све кривичне спорове не треба разумети

г ) Законик, отр. 2 52 — 253.

у апсолутном смислу. Судска надлежност ћефалија била је ограничена многим црквеН11м хрисовуљама, па и самим Закоником. Чланом 192 Законика изриком се наређ ч је, да кривице велеиздаје, убиства и силовање девојке или жене из властеоског реда, судо царске судијо. (За три работе, за неверу, за крв, и за разбој владичаски да иду пред цара). Надлежност ћеФалија за суђење кривичних дела била је, па сваки начин, ограничена и казненом иоротом, која је била надлсжна за све злочине и преступе.') Интересантно је, да су и у обновљеној Србији управни органи у прво вроме вршили и судску власт. Тако -је било и под Карађорђем и под Милошем све док со нису образовали нахијски судови. Главни кнезови после другог устанка били су, као управни органи, надлежни још и за суђење свију кривичних и грађанских ствари, » кромје случаја где се главе тиче"-. Поред овога, они су имали власт и над свештенством у својим нахијама, па су још судили и брачне спорове. г ) д) „ Судије куде иосилају ириставе и књиге своје, аште кто иречује и одбије иристава да иишу судије књигу Кефалијам и властелом у чијеј буду државе они - зи иреслушници, да саврше за то-зи власти што иишу судије. Аште ли не саврше власти, да се кажу како иреслушници (Чл. 178). На данашњом језику члан овај гласио би : „Кад судије некуд пошљу приставе са писмима евојим, па онај кога се тичо но послуша И1И одбијо ирисгава, судчја ћо се обратити иисмом клпетанима и власницима, под чијом јо влашЈ.у непокорни, и позваће их да они изврше што јо наређено. Не изврше ли ни они, казниће се како се казне који су нопокорни (цару). 3 ) Из овога члана врло со лопо види да су ћеФалије биле и извршни органи, и да су, исто онако као и данашњи извршни органи, имали да извршују налоге судских власти. Значајна је волика одговорност коју овај члан прописујо за ћеФалије због неизвршења судских одлука, и која нам показује, још једном више, да је Душан био поклонио нарочиту пажњу уређењу судства у својој царовини. Ако се ова одговорност ћеФалија доведе у везу са њиховом материјалном одговорношћу за накнаду штете причињене кривичним делима, о којој смо раније говорили, онда је лако увидети да њихов положај, као управних органа, није био ни мало завидан већ, напротив, тежак и оиасан. Ово нам, опет, показује, да је управно чиновништво у старој српској држави морало бити, бар за време Душаново, добро организовано и

1 ) Стара орпока порота поређена оа енглескои поротом, приотупна беседа академика Јована Ђ. Авакумовића, Глас 46, стр. 21. 2 ) Видети нашу расправу Историјски развитак полицијских влаоти у Србији, стр. 55 — 57. ) Законик, стр. 253.