Полицијски гласник

ВРОЈ 21.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 163.

о к р у з и

руг београдски ваљевски врањски крагујевачки крајински крушевачки моравски • нишки • • пиротски • подрински иожаревачки руднички • смедеревски тимочки тоилички • ужички • • чачански • зава града Београда

Свега:

I В н од сз

М И м м ©

со д

174

н м -ч н оз о 3 м и о в

Из канцеларије Антропометријско-Полицијског Одељења Министарства Унутрашњих Дела, 7. јуна 1913. године АБр. 764, у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАБАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (наставак) Односно девојака у задрузи које не наслеђују, зато што су задругом искључене, поставља се и ово питаше: на кога пада издржање и удомљеље једне такве девојке, док се она не уда, да ли на цолу задругу или наоног задругара који је,на основу §-а 528., девојку, као ближег сродника, искључио и с!е сишз-а, у задрузи умрлога, наследио ? Питање се нарочито истиче за случај да је привреда девојкина у задрузи много мања ного трошкови око њеног издржања: н. пр., девојка је дуго била болесна и но само да нијо могла у задрузи радити, него се је на њено лечењо морало много издати. Исто тако то питање се специално истиче и када је реч о спреми и удомљењу девојке. Моменат. нак, када ће се питањо појавити биће по правилу момонат деобе задруге: тада имају да се изврше сви обрачуни мађу задругарима. Ово питање се поставља и за девојке које имају живог оца у задрузи. Да ли њих има да издржава отац и да их удоми или цола задруга? Другим рочима, да ли ће се оно што се на довојкино издржањо у натури или у новцу утроши као и оно што се утроши на

њену удадбену опрему и на свадбу одбити, приликом деобе задруге, од дела очевога односно братовљевога и уопште од дола онога задругара који се је користио искључењем девојке из наслеђа или не ? Питање се специално поставља за брата због §-а 397. Грађ. Зак. који установљава, за кћери, право издржања и удомљења на заоставштини очевој, заоставштина коју кћери не наслеђују већ синови. Зар не би то исто правило требало применити и на браћу и сестре у задрузи, као и на сваког оног задругара који је, место девојке, наследио с1е сшиз-а у задрузи умрлога, и горње питање рсшити против наследника а у корист задруго ? С друге стране опет, измсђу инокосних кћери и задружних има ова разлика: инокосне кћери има.ју, по §. 397. Грађ. Зак., право издржања и удомљења и онда када одвојоно од синова живе, када, дакле, у кући ових ништа не приврсђују, док кћери у задрузи у овој радо сво до своје удајо односно смрти. И сада, ако би терет издржања и удомљења кћери у задрузи пао само на део сина који је очеву заоставштииу наследио, и у опште на терет оног задругара који је, у место девојке, наследио, ма да девојка привређује целој задрузи а не само сину односно задругару - наслоцнику, то бисмо онда имали једну солуцију противну правилу да где је право тамо се налази и дужност односно где је дужност тамо "се налази и право. Ми мислимо да ствар треба и овде раеправити на основу општег принципа заједнице

рада и живота који влада у задругама и на коме смо ми ималн већ прилико инсистирати. По том принципу, сво дотле док јо задруга неподељена, ствари теку тако као да сва имаовина свима задругарима припада: они сви заједно раде, сваЕш колико му његова Физичка и умна снага допушта, а зато сваки од њих добија од задруге све што му је за живот потребно. Нити се ту глода колико ко у задрузи има нити чије је које задружно чељаде. Удате жене, удовице, девојке, такође, раде у границама својих снага, раде за задругу а задруга њих издржава. У обавезе задруге долази и удомљоњо девојака. Из овога, пак, излази да се не може, од стране задруге, тражити никаква накнада од онога који јо место девојке наследио, на рачун онога што се на њено издржање и удомљење издало: пошто је задруга ту вршила само своје обавезе, то онда немамо овде случај сопбхсИота тЛећШ да би задруга могла, по §-у 902. Грађ. Зак., захтевати од дотичног задругара какву накнаду. У осталом, та се накнада не би могла разу.мети ни са ово тачке гледишта: онај задругар који је, место довојке, наследио умрлога задругара, није еам уживао наслеђено добро да би било правично да оц сам девојку издржава и удоми, задруга цела јо то добро уживала па она зато има, тако исто, да сноси и терет тога уживања, издржањо и удомљење девојке. У кратко, овде со треба пренети у доба када се задруга уопште није могла делити, и када су задругари били самоуживаоци задружно имаовино, и оно што јо тада било нормирано односно издржавања и удомљења девојака применити и данас: на задругу јо и једно и друго падало. Једном речју, нретпоставити да јо и у садашње време задруга недељива и отуда извести мало час речени закључак, Напослетку, када задруга дуже траје, онај задругар који јо место девојке наследио може со наћи у истом положају као и да није лично ништа наследио: ои може и умрети а задруга со не поделити, он може, другим речима, никада и немати прилике да сам ужива оно што је наследио. Живојин М. ПериЂ. (наставиће се)

0 ИСТУПИМА ол Д-Р ТОМЕ ЖИВАНОВИЋА

(наставак) 6. Ко се усуди без особитог допуштења окружне полицајне власти по варошима и селима просити као и просјак, који којекаквим измишљавањем и претвараљем себе за сужња и богаља издаје, иди који на себи ране отвара и ове јавно свету на углед излаже, да би тим већ.е сажалење побудио. Овамо спадају и цигани, за које би оч:евидно било, да по кућама или саборима тумарају управо