Полицијски гласник

ОТРАНА 194.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25.

имали у тој заједници подједнаке делове или као да би задругари сачињавали један правни подмет (оубјекат) различан од личности појединих задругара. Са те тачко гледишта, законодавац је сасвим могао рећи да умрлог задругара наслођује задруга: резултат је, за трајања задруге, такав као да је збиља задруга наследник. Дакле, дотле док задруга постоји, ово питање њу не интересира, а када би јо могло интересирати, у случају деобе, она више не постоји. Што још, и нарочито, говори у прилог истога мишљсња, то је ово : по нашем Грађанском Законику може се наследити или законски (интестатски) или тестаментално односно уговором на случај смрти. У првом случају, апстрахујући државу (§ 530. Грађ. Зак.), 1 ) наслсђивању је основ сродство, и то онај који је сродник најближи наслеђујс: даљи сродник не наслеђује онако исто као и несродник. Другог начина наслеђивања нема. Према овоме, не би се могло бранити наслеђивање умрлога задругара од стране задруге, јер то не би било ни наслеђивањо тестаменталпо (уговорно), пошто претпостављамо да тестамонта (уговора на случај смрти) у корист целе задруге нема, ни законско, јер ово наслеђивање значи, као што мало час ви 1есмо, наслеђивање од стране најближега сродника, што овде не бисмо имали, или бар не бисмо потпуно имали, пошто би наслодници Ле сигиз-а умрлога у задрузи били не само његови најближи него и даљи сродници и у опште сви сродници у задрузи. То би био неки трећи начин наслеђивања који у нашем наследном систему не постоји и кога зато не смемо ни овде, код задруге, уводити. У овом смислу, изјашњава се, ма да посродно — приликом објашњења §. 528. 1п [те Грађ. Законика — и Г. А. Ђорђевић (Наследно Право, стр. 129.), а и ми налазимо да је ово мишљењо тачније од онога првога. То јо и мишљоње Гн-а Михаила Јоваповића, председника Касационога Суда. Г. Јовановић јо то мишљење изнео поводом једног другог питања, у свомо чланку: Наслеђивање ;/ задрузи /Архив, св. од 25. Августа 1906. год., стр. 59.), бар ми тако схватамо ова два става у том чланку његовом, прво став: „Како пак сваки поједипац може хтети и желетп да га наследи онај којн му је најмилији, то закон с основом узима и претпоставља, да је сваком умрломо у опште најмилији бно његов најближи сродник, ако нема каквих нарочитпх узрока и које закон опет предвиђа и који казују друго као што задруга казује, да је умрломе задругару најмилији већ по томе био онај најближи сродник који јо са њим у једној кући живео, заједнички све радио и текао, све радости делио и терете подносио, па ма изван задруго имао и кога још ближег сродника« и,затиш, став: „ Било или не било задруге и даље, наследник јо

1 ) В. још и Решење од 21. Октобра 1850. год., зб. V., стр. 292., код §-а 408. Грађ. Зак., о насле}>ивању заоставштнне прљаворских породица, када оне сасвим изумру, (( неоставивши после себе никог евог, па дакле не само ни кћер, него ни удовицу....".

онај, који је умрломе био најмилији, а за таког се аретиоставља 1 ) онај, који је умрломе био задругар, и, као такав, најближи сродник, но дакле онај с којим умрли, и ако му јо ближи сродник, није хтео бити задругар". Да ли, овде, има сталне судске јуриспруденције и каква је она, није нам познато, бар ми, у до сада објављеним збиркама одлука судских, нисмо могли наћи сигурних података било за прво било за друго мишљење. А што се тиче избраних судова, они се, у колико нам је то познато, придржавају овога послодњег мишљења. Ми смо до сада, за примену §-а 528., ирепостављали крвно сродство. Али дшсЈ ако је сродство у задрузи грађанско (цивилно) ? На то питање даје нам одговор други став §. 528. који се овако изражава: »И само усвојење достоверним начином и са општим сагласијем задруге учињено, искључава и само сродство по крви изван задруге«. Ово је један од оних прописа нашега Грађанскога Законика — а такви прописи нису, што је познато, малобројнп — који, својпм лаконизмом и тамноћом, задају волико тешкоће и судијама и коментаристима. На шта со циља у њему ? Г. А. Ђорђевић вели, у своме Наследном Праву, штампаном у Браничу (год. 1904., св. за Април, стр. 202. и 203.), да законодавац хоће да каже ту ово: да усвојени син, који живи са својим грађанским оцем, поочимом, пречи је у наслеђу свога поочима, ако је овај умро у задрузи, од крвнога сина Ае сгимз-овог који је био оделит. Ми то не мислимо. Најпре, када је једном поставио правило : да је сродство у задрузи прече од сродстаа изван задруге, ма оно било и даље, и када јо усињеник, бар онај из §-а 137. Грађ. Зак., раван крвном сину (§§. 136. и 138. Грађ. Зак.), онда какве је потребе имао законодавац да то правило специално примоњујо на случај када д.е сигив остави гра^анског сина у задрузи а крвног изван задруго, ако се већ узме да се то правило примењујо и на мушку децу умрлих задругара? Ми бисмо, сасвим природно, на основу самога првога става §-а 528. Грађ. Зак., искључили из иаслеђа, у реченом случају оделитог крвног сина. Али, из ранијих објашњења, у којима смо утврдили да се §. 528. не односи на мушку децу с!е сигив-а, баш и да су ови његови задругари, цитирани пасус из истога §-а, који се односи на усвојење, не можо се тицати случаја који наводи Г. Ђорђевић : када ни крвни син, Ле стив-зв задругар не може да искључи оделитог кррног сипа, не може овога, наравно, искључити ни усвојени син, који је задругар сЈе стиз- а. Живојин М. Перић. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

') Курсиви су наши.

0 ИСТУПИМА од Д-Р ТОМЕ ЖИВАНОВИЋА (НАСТАВАК) 2° Или у одсецању удова мртвацу или у опште у нагрђивању истог. Ископавање мртваца из гроба је кривично дело повреде ствари из § 290 к. з., а одсецање мртвачких удова или у опште нагрђивање неукопаног мртваца јо кривично дело повреде ствари из § 289 к. з. Према томо овај иступ није нарочита врста повреде ствари, те и разлог за блажију инкриминацију истога ие лежи у њоговој суштини (в. доле б). б) Кривац. Да би постојао кривац из § 365 т. з к. з., потребно је, да је извршилац делао из сујеверј а. 1 ) У § 365 т. з к. з. рсч је према томе о једној нарочитој, блажијој (иступној) врсти кривца код повреде ствари. По себи ее разуме, да умишљаја мора бити, пошто се захтева, да јо доло нзвршено из сујеверја. 4. Врачаре и картаре, које сујвверство распростиру, као и они, који места, где се новци ископати М01у, назначују." а) Радња со састоји дакле: 1° У врачању или метању карти ио занату. (1) Врачање иглодањеу карте ссзаснивају на сујеверју и зато су инкриминисани. (2) Из самог начина изражавања („врачаре и картаре®) излази, да је ов:»ј истуи кривично доло ио замату, т. ј. потребно је, да извршилац врача или гледа у карте у следству одлуке, да то чини ради ирибављања средстава за живот. (3) Ио себи се разуме, да се изрази »врачаре и картаро" морају протумачити тако. дајо без значаја, да ли је извршИЛац женска или мушкарац. 2° Или у назначивању места, где се новци искоаати могу. Ова се радња заснива на сујеверју, а сем тога њоме се људи одвраћају од својих обичних послова, п зато је инкриминисана.' 2 ) б) Кривац. — Виност иије нотробна. 5. Ко би ма у чему гробове и надгробне споменике кварио, или нечистоту на чијем гробу оставио." а) Радња се састоји дакле; 1° У кварењу гробова и надгробних саоменина, т. ј. у иовреди истих.

Ј ) «Овде је, вели Ценић (876), предвпђен случај, кад би се мртвац из сујеверија раскопцвао; н. пр„ ноког држе за вампира, па га ископају или га глоговим коцем прободу, или ако се млога киша на које место изливати почне или које место град иотуче, а зна се, да је какво копиле у том месту сахрањено, оду, те копиле ископају, јер држе, да се Бог због закопаног копилета разгњевио, те кпшу или град напустио и т. д. Одсецање нредњих удова обично бива, пре него се мртвац сахрани, и то се ио правилу догађа код копилади, од којих обично прст одсеку у том сујеварију, као да онога пушка не бије, који има прст од копилета." 2 ) Уп. ЦениК 877.