Полицијски гласник

СТРАНА 212.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 27.

о дебелу, прљаву ужад, несташно задиркивао у тучна, излизана клатна, и скидао врапчија гнезда, којих је, увек, тако обилно, под дрвеним крововима старнх звонара. Онај млађи и од Сим« зове се Драгче. Од милоште је прозван »Пурца«, Њему је тек једанаест година, али је тако кржљав, неразвијен и, као чиков, танак, да су старији, често пута, у шали говорили: »Кад би само хтео, наш би Пурца могао проћи кроз иглене уши! (( . Био је син једног банкротираног ситничара. И, најзад, Пурцин вршњак, мали Заре, звани »Миш«. Он је ситне, дугул>асте, праве мишије главе, са сивим, неодређеним, поготову мртвим очима. Његову најкарактеристичниЈу особину сачињавала је способност да се заплаче, увек, у свако доба дана или ноћи, кад год хоћеш, па имао повода за плач или не. Он је син кочијаша Мате, давиашњег веселог удовца, чији је цео живот нрошао у вожењу и извртању путника од станице до вароши и обратно, и у борби са каФеџијама због неисплаћених рачуна. Од њих петорице само је један, Јанко, имао мајку, а остали је никада нису ни сазнали. Куда ли се упутила та живописна групица малишана? Тамо, куда и обично: у црквену порту на вечерње. Кад, по свршеној молитви, »нобожни христијани", чија Је душа још пуна светих псалама и мириса измирне и тамјана, изађу из цркве, није с горег — рачунају мали беспосличари — наћи се, у том тренутку, на изласку из порте, и својим бедним изгледом измамити који новчић милостиње. Али, на половини пута, пред великим стакленим излогом пекарске и посластичарске радње старог чикаНеце ова групица малишана заста изненађена. Излог, који је, преко обичаја, био пун пунцит најразноврснијих свежих колача и посластица, био је диван и немилосрдно примамљив. Било је ту и дивних крем-пита, и снежно-белих, пенугаавих шамролна и шампита, и врускавих »реш (< погачица, и свега што ти душа хоће. За малишане који су у џепу имали који новчић, тај је излог био рај, али за кукавну сирочад — извор суза и уздаха.

— »Ко има дваеслук?« — пита »Пурца 11 другове — »да купимо који колач ! (< — »Имам ја! с( вели враголасто »Клисарче«, »само ми још отац није дао (( . — »Купи себп за то што имаш« — одврати му, Јанко Ветар — »Него, хеј ви, има ли ко од вас коју мангуру?« обраћа се осталима. Сви ћуте туншо. Ни у кога ни кршене паре, а колачи, дивни, примамљиви и тако слатки, гледају их пркосно кроз велико ирозорско окно, и само што им не веле: »Купите нас! Једите нас! (< — »Знате ш г га? <( — прекиде тишину џигљасти Пеција — »Хајдете са мном, на ће бити свега што желите! (( То рекавши, пође напред, а остали послушно за њим. Стигоше у црквену порту баш пред свршетак вечерња и упарадише се с обадве стране пред изласком. Кад је поред њих прошао и последњи »побожни христијанин®, и код су међу собом поделили добијени бакшиш, они се увукоше под дрвене сводове старе звонаре, и ту, сами, далеко од љубопитљивих ушију света, нриступише тајном већању. — »Знате шта? (( -—- рече Пеција. Они сви пажљиво поднгише главе, прибиже се још ближе уза-њ, и, нетремице, очекиваху, шта ће рећи. — »Ви сви волите лепе колаче? (( — рече он. — »Истина је. Па шта? (< насмејаше се сви. — »А сви ви, без разлике, немате довољно пара, да би сте их могли увек купити ? (< — продужава он. — »Истина је и то, па шта је онда? (( — дочекују оии, колико весело, толико љубопитљиво. — »А би ли и без пара хтели колача, а бре? (< — »Охо-хо! Охо-хо! (( »А ко то неће ! (( — смеју се сви. »Него, како то? а — »Ево како: ноћас ћемо ући у чика-Нецину посластичарницу, и узети и понети собом толико колача, колико ће нам бити довољио за месец дана!» Они га погледаше изненађени и, иоготову, уплашениГ — »Јест, јест, кажем вам, и, ако хоћете, заповедам вам: ноћас ћемо

уНи у чика-Нецину посластичарницу! (( — ноиавља Иеција тоном старешинства и искусног самопоуздања. —• »Али зарадићемо хапс!« страшл^иво примећује мали плачљиви Заре. — »Лудо једна, у хапс иду они који буду ухваћени!« — одвраћа му Петар гордо и иронички. -— »А сва ствар и јесте у томе: што нас неће и не могу ухватити!« — »Море, ако нас бапт и ухвате, шта је ту је, отићи ћемо под суд; неко ће добити неколико месеци, други неколико дана затвора, а трећи и ништа. Све је то још и којекако. Тога се ие бојим. Од неколико дана хапсе не умпрс се. Али, ако ме, којом несрећом, почну у притвору пропуштати кроз шаке, ако ме апсанџија Сотир почне миловати својим страшним чворноваком, шта ћу и куд ћу онда? (( —јада се бојажљиви Пурца. — »Богме, и ја то не бих желео!« — пристаје у за њ Заре, утањеним гласом који тек што се није претворио у илач. Бојећи се, да му ова двојица својим мекуштвом не »деморалишу« цело друштво, и не осујете предузеће, Пеција им се окрете: — »Не слините, јунаци моји! Не бојте се ништа! Сотир је кум мог оца. Ни длаке вам неће Фалити ! Ја ћу сам ући у посластичарницу, а ви остали имаћете напољу да стражарите, где вам ја будем одредио, и да ми благовремено јавите, ако би се гдегод појавио »црвени« или ча-Пера патролџија (( . — »Е, добро! Тако техоћемо!« пристадоше сви, радујући се, што ће по јеФтину цену доћи до жељених колача. Пошто су уговорили у колико ће сати бити на лицу места, и где ће ко стражарити, разиђоше се... * * * Над успаваном паланком спустила се мртва зимња поћ. Незапамћен мраз. Пуца дрво и и камен. И последњи пролазник изгубио се давно и давно. По улицама мир и мрак. Са црквеног торња откуцава: један после поноћи. Време, кад су само још будни: зли умишљаји и немирне савести. Ноћни стражари, лако обучени у своје џиновске ескимске бунде, премрели од студени склонили се с линије у за-