Полицијски гласник

ВРОЈ 28.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 219.

2° Или у држању цигљана у вароши. б) За појам овог иступа потробан јс један саецијалан услов инкриминације: да се кланицо и т. д. држс у вароши и т. д. и иоред оиомене иолицајне власти, да се одатле уклоне. 2. Кривац. — Виност није потребна. II. Истуии из § 369 к. з — Ђ Новчаном казном од десет до двадесвт талира, ве-ли се у овом §, да се казни: 1. Касапин, који се усуди на другим местима осим оних, од полидајне власти означених месо продавати". а) Радња со састоји дакле у иродавању меса од стране касаиа на другим местима, а не на оним, које је иолицијска власт означила. Под лолицијском влашћу разуме се наравно и овде као и у опште и општинска власт у местима, где нема полпцијске. б) Кривац. — Виност није нотробна. 2. Касапин, који се усуди закдано марвинче од другога купити и продавати". а) Радња се састоји дакле у куиовини закланог марвинчета од другога и иродавању истог од стране касаиина. б) Кривац. — В. 1 б. (НАСТАВИЋЕ СК)

ПОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО ГОРКИ КОЛАЧ И (СВРШЕТАК) „Пеција® и »Пурца« појавише се ускоро пред једном двокатницом, на чијој је Фирми стајало крупним, излизаним словима: Посла.стича,рница Неце Магазиновића. Зграда је лицем гледала у главну улицу, а прочељем у једно узано и мрачно ћор-сокаче. „Пеција« и »Пурца« уђоше у то сокаче. На оном зиду посластичарнице који се налазио у том сокачету, била су два прозора: један велики, двокрилни, и други сасвим мали који се састојао из једног окна. Пеција брзо скиде свој капут, прислони га на малено прозорско окно, да се не би чуо звук од разбијања, па онда притиште. Стакло, с тупим звуком, прште и поиспада из ћерчива. Он ослушну за тренутак: на улици мртви мир. — „Хај сад унутра!" —окрете се Пеција Пурци подигнувши га до висине разбијеног прозорчета. »Само, кад будеш унутра«, продужава шаиатом, »кресни одмах машину, запали свећицу, и пази да што не

претуриш, те да лупа не пробуди оне на горњем спрату!« Пурца, за кога су с иравом тврдили, да би се могао провући кроз иглене уши, провуче се без по муке кроз прозорче, које није било шире од две педи, и, ушав, унутра, запали свећицу, приђе великом прозору, и отвори га изнутра. Пеција, који је само на то и чекао, једним скоком створи се на великом прозору, па одатле опрезно сиђе у дућан. Нису смели дангубити. Све што је било вредно за јело, и што се могло понети, понели су. Неколико блехова тек начетих колача поређаше један преко другог у увезаше их канапом све уједно, а један, нарочито понети џак, напунише до врха земичкама и перецама, па се, са целим својим »пртљагом«, вратише натраг, истим путем којим су и дошли. Но, тек што су искочили напоље, а од суседне улице зачуше се кораци. — »Пст! Овамо, уза зид! И не мичи се! и — и обојица се окаменише, не дишући. Кораци су се чули све ближе и ближе, и још неколико секунада, па ће се непознати нролазнпк појавнти на углу зграде, а према сокачету у коме су они били. У тренутку, кад је Пеција помислио, како ће с Пурцом да стругне у помрчину, непозната особа искрсну на углу улице и карактеристично се закашља три пута узастопце: „Хо, добро је! То је Јанко!" рече Пеција. И, заиста то беше Јанко Ветар. Пеција и Пурца сад слободно изађоше из склоништа и журним се корацима упутише у помрчину, ударајући нарочито оним забаченим варошким улицама које су и дању пусте, а којима, ноћу, нема нигде живе душе, па ни стражара. После педесетину корачаји, »Ветар (С , који је ишао за њима, стиже их, Али, какво изненађење! 0 рамену обешењачког »Ветра«, висила је нека огромна пушкетина са натакнутим бајонетом! — »Шта је то несрећниче ? с< зграну се Пеција. — „Ништа! Пушка! Видиш' ваљда! Поклонио ми је ча-Пера патролџија! <( — смешка се „Ветар«. — »Кад ти је поклонио?"

— »Мало пре, кад је сиавао. Лепо пролазим ја улицом, и кад сам био према шупи Ђоке магазаџије чујем изнутра некакво снажно хркање. Љупопитљив, зауставим се, да видим, коме је то добросрећнику пало на памет, да у отвореној шупи спава на оваквом мразу. Креснем машину, и нагнем се над отвор, на коме није било ни прозора, ни капка, и, на своје чудо, спазим ча-Перу патролџију, како седи заваљен, наслоњен леђима уза зид, обе руке загњурио у џепове, да му не би озебле, а пушку оставио слободну покрај себе, прислоњену уза зид. Пружим руку, дохватим за бајонет, и без шума и муке извучем пушку. Ево видите је: вреди бар колико један плектихвашихколача! Јел'те, да сам заслужио похвалу?®. — »Јеси! И ево ти је!« — рече гневно Пеција, и један неочекивани шамар одјекну у помрчини. — Сада си нашао да се шалиш с патролџијама, када се још нисмо честито ни вратили с посла, гаде један!® — рече Пеција, па истрже пушку из Јанкових руку, заошија њоме, и хитну је у једну од суседних авлија. На углу Симићеве улице стигоше их и остала два »завереника«: „Миш (С и »Клисарче«, те онда цео »колегијум« пође заједно на уговорено место, да тамо подели плен и да се почасти. * * * Сутра дан пуче глас по варопш о извршеној нохари ча-Нецине посластичарнице. Сама похара била је прилично интересантна, јер, сем колача, није из дућана више ништа украдено, мада је унутра било ваздан ситних ствари од вредности, а, у закључаној фијоци , чак и ситнине у износу око тридесет динара. И за најобичнију иследничку памет било је јасно, да су дело извршили страсни љубитељи колача: деца. Та претпоставка одмах је несумњиво показана као истинита, кад су на патосу констатовани отисци босих дечијих ногу. Зато истрага и пође тим правцем. Како у вароши није било раснуштеније деце од малих извршиоца овог дела, то одмах, у самом почетку, узеше њих на одговор. Мали »Миш <( , који се апсанџиских батина бојао као живе ватре, одаде све. За њиме признадоше и остали. Па,