Полицијски гласник

ОТРАНА 230.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 29.

Као одговор па ово иптап.с мо;ке нослужити објаппвење изложено у броју 9. Полициског Гласннка од 3. марта ове године на страни 71. и 72. к.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Италија и покварена Омладина. — У Италијм више од једног милијона деце не прима никакву наставу, и норед обавезног карактера ове. Пропорција неиисмених инак се умањује из године у годину. Основна настава је у осталом често бедна, и остављена, у неким општинама, учнтељима, који се бирају и плаћају као на лицитацији. Ако је свештеник учитељ у парохијп, бива где кад да је настава неморална. Лења природа становншптва појединих крајева, не креће становништво напред ; наполитанац је често просјак, лопов, нерадник, занешењак и сујеверник ; а он је све то због тога, што је лењ и што је сујеверан, јер рад и религија подижу морални ниво једнога народа, док га сујеверје и лењствовање снижавају. Најсрамнија мешавина влада поиегде у Италнји ; леао небо италијанско гледа и грозоте; чак и у земљорадничким покрајинама становници се не настањују на њиховим земљама већ се враћају у варош чим им то дозвољава њихово занимање. — Комплекс оваквих појава ствара код младежи склоност ка злу. Ипак рађање деце јесте један од разлога, да се нада у будућност целе Италије. Популација италијанског полуострва достизала је 18,383.000 становника у 1816. години, а према последњем поиису достигла је 35,845.000 становника, са сталним годишњим рашћењем. —Од 1890. године до 1908. године и поред прогресивног умањења неписмености, број малолетника осуђених због правих преступа, прелазио је од 30.108 у 1890. години на 35.602 у 1905. години, за тим на 44605. и на 50000 у 1908. години. У овим великим бројевима примећује се мање деце сајуга Италије, а више из провннција северних, ма да се ове сматрају за већма цивилизоване. — Италијанско законодавство дели малолетнике на четири категорије и то: прво на оне, који имају мање од девет година; друго

на онс, који су стари од девет до четрнајсст година; треће на опе од четрнајест до осамнајест година; и четирто на оне од осамнајест до двадесет једне године. Деца испод девет година не бивају кажњена, алн, у случају тежег дела, могу да буду стављена у васпитни завод или завод за поиравку до њихове пунолетности. Деца од девет до четрнајест година, ако су радила без разбора, уподобљавају се деци до девег година старој и упућују се у завод за поправку; а ако су радила са разбор>м, осуђују се на сасвиим благе казне. Младићи од четрнајесте до деветнајесте године сматају се као одговорни за ноступке своје и осуђују се на казне мање него пунолетни али веНе него оне за децу од девет до чегрнајест годпна. Одраслн од осамнајесте до двадесет ирве године осуђују се строжије, али не онако великим казнама као пунолетни што се осуђују. — Жалосно је констатовати, да се у Италији криминалитет повећава у знатним сразмерама, али је још жалосније видети, како се ово повећавање односи нарочито на малолетнике од девете до четрнајесте године, од четрнајесте до осамнајесте и од осамнајесте до двадесет прве године. У 1905. години од осуђених лица 474451 било је 67695 малолетника; у 1906. години од осуђених лица 451563 било је 69787 малолетника; у 1908. години од 349721 осуђених лица било је 77568 малолетника. Године 1912. у горњој Итатији на децу од 9 до 14 године било је 7'99°/ 0 малолетних криваца, на младиће од 14 до 18 године било је 40.85°/ о малолетних криваца, и на одрасле од 18 до 21 године било је 51.16°/ 0 малолетних криваца. — Г1о поступцнма деце у школи могу се извесни закључци извести. По целој Италији налази се у школама један део младежи недисциплиноване: увреде и претње против проФесора, напади па по некад и убијство. У Милану је скоро један ђак напао јавно на улицу свога проФесора, који је неоспорно био савесан у испуњавању своједужности. Такође скоро,други ђак,син једног нроФесора, напао је свога наставника у Бариу и оставио га свог раскрвавлЈвног. Извесно је, да ово зло није од скора; оно има своју еволуцију. Само што данас свет са чуђењем посматра ову врету школ-

ског крминалитета и тражи му лека. — Данашња младеж шта више и није она која је некад била. То је тачно. И сами зрели људи нису као негдашњи. Цеојеживот промењен. Деца су неиослушнија, самовољнија, а старији се и не брину много о њима. Она су слабо дисциплинована, и у сваком погледу су слободнија; упропашћен је тип иатријархалне породице и разорена та социјалра ћелија. Умножавање нотреба за живот, тешкоћа у тражењу рада и занимања, увођење машина, размена, емиграција, лака превозна срества, радпонице — све доприиоси разорењу Фамилије. Пронађени су штрајкови, борбеизмеђу друштвених класа, сукоби нзмеђу рада и капитала, аузроци и последице тих појава дејствују на децу. Сва велика научна открића, сви велики проналасцп модерне цивилизацаје иреобразили су са хиљаду узрока и на хиљаду начина живот. И сами родитељи раде тако да кваре своју децу ; осгављају је без надзора, на улици, у лошем друштву, на искушење. Имућнији и виши редови друштвепи не дају леп пример нижим друштвеним редовиима. Не треба се задовољити извесним Фатализмом, већ треба на поправљању радити свима срествима, а на првом месту: гајењем достојанства и одговорности индивидуалне и породичне, за тим превентивним мерама и иодражавањем иницијативе приватне и власти, и најзад правосуђем мање репресивним а више човечним и целисходним за малолегнике. Треба мислити у погледу отклањања беде не само на зреле људе, на старие, на самртнике, већ, и то понајпре, на омладину, коју васпитање може да спасе. Треба стварати уточиште за напуштену децу, која би тако добила моралну нотнору; она ће се ту очистити од греха, иоправити, развеселити, радити, надати се и растити. (- м. в. -) * * Злочиии и друштво. — ПроФесор А. Лакасањ излажући преображаје кривпчпог права и папретке у судској медицини за последњих неколико година завршио је своја разлагања цптирањем аФоризама лионске школе: Сваки злочин је препрека напретку. Друштвена средина је исто што и хранљива маса за културу криминалитета; микроба