Полицијски гласник

БРОЈ 34.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 15. СЕПТЕМБРА 1913.

ГОДИНА IX

Ф ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕШ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„полицијски гласник" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију чолицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. за иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „ полицијског гласника " не продају се. рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на основу члана 70. закона о уређењу округа и срезова, а на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Правде, решено је: да се окружна скупштина у сваком округу сазове у редован сазив на дан двадесетога септембра ове године у окружном месту. Из канцеларије Министарства Унутрашљих Дела, 2. септембра 1913. год. у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, поставити: за начелника четврте класе округа подринског Косту Ј. Туцаковића, начелника исте класе округа београдског, по службенојпотреби; и за начелника четврте класе округа београдског Живојина А. Лазића, члана прве класе уираве вароши Београда. Из канцеларије Мгтнистарства Унутрашњнх Дела, 20. августа 1913. год. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Заступника Минпстра Унутрашњих Дела, Мпнистра Правде, решено је: да се Светислав 3. Пауновић, начелник, прве класе среза битољског, који је на то звање иостављен наредбом Врховног Команданта

Војске као војни обвезник, разреши од његове досадашње дужности. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 2. септембра 1913. год. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАк) Г. Павловић замера даље јуриспруденцији Касационога Суда и у томо што оиа, по њему, може да нзазове деобу задруго у олучајима као што јо онај горњи. Јор, да је Љубомир знао да ће њега наследити стриц а не рођена сестра, он би се, вероватно, да би тај резултат спречио, поделио за живота, и тада би, сигурно, сестра наследила. Међутим, троба, напротив, рећи ово: да стриц Љубомиров није знао да ће он наслодити синовца, искључујући сестру Љубомирову, он би се, јамачно, за живота Љубомировога поделио: зашто да са Љубомиром живи и да ради, када ће Љубомиров део, на чије одржање и унапрођењо он би, такође, много труда уложио, наследити и одвој'ити неки његов ванзадружни сродник који никакве заслуге нема у томе што се задружна добра налазе у примерном стању. КаНо 1ед1а §-а 528., као и §-а 517., јесте, дакле, одржањо задругс, и тај гаИо 1ед1з је општи, то јест он постоји увек кад год има задруге, без обзира на то из колико се чланова задруга састоји. Било би нелогично да законодавац жели, привилегијом из §-а 528., одржати само веће а не и мање задруге : напротив, он жели сваку задругу, па и малобројну , па и ону од само два члана. Јуриспруденција Касационога Суда, у горњом случају, одговара. дакле, и самом мотиву §-а 528., С друге стране,

пак, не треба се бојати растура задруге баш због те јуриспруденције, као што то мисли Г. Павловић. Јер, од две ствари једна: иди један задругар претпоставља задругу својим инокосним сродницима, и он ћо у задрузи остати и те сроднике из свога наслеђа искључити, и ако су му они, можда, по сродству ближи, и у том случају за тог задругара ће бити равнодушно да ли је задруга његова већа или мања; или, пак, он претпоставља инокосне ближе (или бар равне) сроднике задрузи, и тада ће се он, да би овима сачувао право наслеђа, оделити од задруге, па ма ова била и најмногобројнија. Дакле, онај разлог Гн-а Павловића да би »појединци морали увек, када задруга буде спала на два члана, одмах радити на деоби, пошто би у противном своје потомке, који оу им најмилији, оставили на милост и немилост заосталом задругару" ( 1ос. сИ., стр. 416.), нијо конклудентан, пошто би се он могао, тако исто, као што мало час видесмо, навести и за случај многобројније задруге: и ту би се могло рећи оно исто што, у наведеном пасусу, Г. Павловић вели за задруге од два лица. Али, погрешно ће, по правилу, бити: мислити да ће се, применом §-а 528., ићи против воље с1е стиз-а, који је био у задрузи само са једним сродником својим и чија се заоставштина даје том његовом задругару, а не ноком његовом, много ближем, ванзадружном сроднику. Напротив, по правилу ћо бити баш обратно : да ће примена §-а 528. одговарати жељи самога &е стиз-а.. Ми смо, говорећи о разлозима одредбе §-а 528., било у овој својој расправи овде било у књижици у којој смо изнели услове потребне за постојање задруге, казали да је сродство у задрузи по својдј отичкој страни много јаче ного што би се то могло изводити из самога степена сродства међу дотичним задругарима: сродство у задрузи, и ако би било истога или чак и даљега степена него сродство изван задруге, интезивније је него ово последње, са гледишта осећаја који везује сроднике - задругаре. Г. Павловић се ограничава, у своме резоновању, само на конкретан случај којим се бави и у коме може заиста од-