Полицијски гласник

СТРАНА 386.

оружја, тада један Вуковић малаксава » напушта бој, а други Бранковић и нс улази у исти, и на разбојишгу се чују очајни крици рањеника: Србије нема више!! Заузет овим осећањем дуже, ја нпсам ни нриметио да су кола већ била иред тулбетом, докле кочијаш не поновн: тулбе. И ако сам осећао неку одвратност према овоме споменику, пгго га је дигао победилац да овековечи своје успехе, ја сам ипак ушао да видим гроб Цара, чију је утробу извадио својим ножем бесмртни Обилпћ, и то је била нека утеха мојој души за све несреће, које су сналазиле српски народ. Ухморен и путом и душевном борбом, ја сам погражио одмора. И колико сам био радостан, кад ми чувар тулбета рече, да се ту налазп вод војнпка који чувају гулбе. Ја сам похитао њима. То беху војници XI пука II позпва. Људи добри и честити. И ако далеко од својих, они су се постарали да овај дан домаћински прославе. По л.убазности, којом се Срби одлпкују, они и мене позваше да им будем гост, што сам ја драговољно прихватио. Кад сам се после подне кренуо за Приштину, војници изађоше да ме испрате. Не знам зашто, али кад пођох они у један глас запеваше »Рождесгво твоје«, и ја сам већ био далеко од Мазгита, а до мене су још допирали гласи ове песме радости и трнули онамо ка »Гази Местану" и Милутинову граду. Под утисцима ове песме ја сам се прибирао и душа је моја оживљавала. Ја сам гледао освећено Косово; слушао н певао на њему песму Хрнстова рождества; пролазио путевима којима су некада јездили наши краљеви и цареви са сзојим витезовима; ја сам гледао ослобођену браћу, како радосно и слободно прослављају дан; ја сам већ стварао велику Србпју, и тамо на крају хоризонта гледао у једнутачку, одакле се мојој уобразиљи јављао син божји са узвико.м: Српство ће бити уједињено. ПОЛИЦИЈСК И ГЛАСНИК МАТЕО ФАЛКОНЕ ПРОСНЕР МЕРИМЕ Матео Фалконе становао је у једној усамљеној кућици пред шумом Порта Вечија. Једнога дана, он мораде отићи послом са својом женом Ђузепом у Порто Вечијо, оставивши код куће свог сина Фортината, коме беше десет година. После неколико часова, по одласку родитеља, Фортинато чу изненада неко удаљено пушкарање. Ускоро бану пред кућу један плапинац покривеп дрољцима, блед, изнурен, једва се држећп; био је рањен. То беше један прогнаник, који је наишао на заседу. — Ја сам Ђијането, рече он, војници ме гоне, не могу даље бежати, сакри ме! Фортинато, знајући да је дужност гостопримства света, сакри Ђијанета у пласт сена. Неколико тренутака доцније, шест војника, предвођени наредником Гамбом, стигоше задувани пред кућу малог Фортината. Гамба, који беше ујак Форгинатов, узалуд покушаваше да од њега дозна место где се скрио Ђијането. Напослетку наредник извади из свог џепа сребрн часовник, који је вредео десетталира; па, опазивши да се очи малога Фортпната засветлеше угледавши часовник, рече му, држећи часовник обешен о крај скупоценог ланца: »Гле! ти би имао овакав исти часовник, обешен о твом оковратнику, и ти бп се шетао улицама Порта Вечија, горд као паун, а пролазници би те пигали: »Колико је часова?" а ти би одговарао: »Погледајте на мој сат! (< — Кад одрастем, рече Фортинато, мој ујак, каплар, купиће ми сат. — Да, али син твог ујака нма већ један, али не овако лен као овај, вере ми. Међутим онјемлађи него ти. Дечко уздахну. — Па лепо, рече Гамба, желчш ли да овај сат буде твој ? Али се Фортинато насмеја горко и рече: — Зашто ми се подсмевате? ■ — За Бога! рече Гамба. Ја се не подсмевам. Реци ми само где је Ђијането и овај часовник је твој.

ВРОЈ 48. и 49.

Фортинату се оте један осмех сумње и, упревши своје црне очи у очн свога ујака, труђаше се да се из њих увери о истинитости ових рсчп. Не носио више ових еполета, викну Гамба ударивши се по истим, ако ти не дам овај сат, али нод условом, да прокажеш Ђијанета! Ови војници су сведоци, ако ја то не испуним. Говорећи то, он толико приближи часовник, да је скоро додиривао бледе образе детиње. По изразу детињег лнца, видело се, да му се у души води огорчена борба нзмеђу жудње и поштовања гостопримства. Његовс наге груди снажно се дизаху, као да му је педостајало ваздуха. Међутим часовник се клатио, окретао и неколпко пута додирпваше му нос. Напослетку мало по мало и његова се десна рука подиже к сату; врхови његових ирстију додириваху га; он га напослетку узе у руке, као да га је оцсњпвао, ма да Гамба није пуштао крај ланчев. Кадран 1 ) се преливао у најлепшим бојама. Капак је нрема сунпу блистао као ватра ... Искушење беше врло јако ... Фортинато диже своју леву руку на коју се био наслонио и иоказа палцем, преко рамена, нласт сена. Гамба то разумеде и пусти крај ланчев. Фортинато се осети сонственик овога часовнпка; диже се са лакоћом јелена и удаљи се десетак корака од пласта, кога војници својсм кундацима исиреметаше. Не потраја дуго, а из сена се показа Ђијането сав крвав, с ножем у руци; он је иокушавао да се одржи на ногама, али изнемогао од ране не могаше; и он паде. Наредник се устреми иа њега и истржс му штилет. Притом га свеза врло чврсто, ма да је Ђијането био јако изнзмогао. Тада се појави Матео Фалконе са својом женом. Разумевши да је Ђијането био ухваћен издајом Фортинатовом, осети да му је част увређена једнпм таким неделом и да му страшна љутња испуњава душу. Он је стајао тако запањен, не могавши изговоритп ни једне речи. Дете посматраше плашљивим погледом час мајку, а час оца, који 1 ) Плоча на сату за циФре.