Последње строфе

16

Јеца деспота а хладне му руке Преклињу према звучним своловима; Тешка од страсти помојрела глава Клону он паде и под стубовима | Трза се Ирод док зора румени...

Београд 1921. г.

ва 7: лава

Љубавни есеј

Пролеће је дошло драги,

И на сваком бићу ствари,

Промека се ол бућења

Види, а љубавник стари

Славуј пева чежње своје.

Спомени ме кад поглелаш У лепоту небеснога, Плавог лица, пал се сећаш јоште првог бола свога Спомени ме јер те волим.

Неказа си и ти сграсно Љубио и снево снове,

А сат, авај.... све је касно Никад, никад као овз

Ко ја сада имат нећеш!..

Поглелај ме те ла би ме Сагорео ока пламен, Страсан осмен нека сине, Та још ваљда није камен Срце твоје!.... погледај ме!

Проговори глас да чујем, Осмехни се ја те молим,