Последње строфе

18 Х

Живот ми на мах нотече ко река, Кад у пролетње доба буја, хучи И умре очај, бол, туга и сада Осећам новим бићем љубав влада Нестало коби кој душу мучи. Куршумлија 913 год,

Посвета...

Најлепше сам страсти поклонила теби, У доба кад нисам знала за човека;

И не слутећи шта ме по том чека Веровала ти лудо као себи.

ја знам да нећу понети ко друге Невестин венац док се купе свали; ја знам да живот мени неће дати Ништа до дане болне, тешке, дуге,..

Како ме мучи та пролазност ствари, Сад видим да је све таштина сама; У болу слушам како сахат стари Одкуца време, прође наша драма. Дубровник 1919 год.

Сусрет

Веровах да сам бујну љубав своју, Буром живота угасила тако;

И гледала сам како се полако Стапају коби у судбину моју.

И ти си дошао са два ока зрачна, И љубави ми срце отворио;