Последње строфе

38 Та туга са белим смрзнутим сузама Радост свега што је младо у пролеће!

Наивну и светлу природу у раду Да омете, снужди; ваљда моћи неће, ,

То је само једна опомена стара Прошлости, ономе што тек сад настаје Старо је увек противник новога Кодизијум који врло мало траје. Шабац 1921.

Котапсе.

— Фидели-у. Одве ли те у даљину ја сломљена тугом својом; Гледам дан за даном мину Дал' ћу икад бити твојом2

О дали ћу још видети

У дубини црних зена

Дубок израз душе твоје Оличева сва праж његл. Дал' ћу икад свовки | 20 ти Чути док ми месец свуја

У витице зракс свог

Док дах ноћа гране њијаг Проклињем час свог постанка Страшном клетвом јер је зао Срце ми је силном страшћу

Душу жудњом узрујао. Београд 1921.

После растанка —Т. Вл. П. Ваш поглед беше некад за ме пламен, А осмех израз отменога бола;