Последњи дани Пољске : историјска црта (1794. године)

82

војску на леву обалу Висле код Песочне, и ту је остао до 30. августа. Чим је дознао о наступању Суварова, он одлучи да се с њим споји.

Пребродити преко Висле било је врло тешко, јер су Пољаци свуда држали десну обалу реке, Али ипак Ферзен завара пажњу Пољака и преброди онуда где су се они најмање надали. Чим је то дознао Кошћушко, он се реши да пошто пото спречи уједињење Ферзена са Суваровом. Он се тајно из Варшаве упути у логор Сјераковског. Овде узме главну команду над војском и пође у сусрет Ферзену.

У четири сахата по подне 28. септембра изишав из шуме близу места Маћијовице, опаге дуж Висле размакнуто руско наступање. Руско је оружје светлуцало спрам сунца. Пољаци су чули брујање гласова, вику команде и ржање коња. Судбоносна битка догодила се другог дана изјутра. По израђеном плану Ферзеновом, Руси опколе Пољаке и оборе ватру. Најпре су топовска ђулад и гранате засипале Пољаке, а затим кад су се Руси приближили, стану их са свих страна засипати куршумима. Пољаци нису могли издржати; побацају оружје и нагну бежати. Кошћушко полети да задржи коњицу, која је бежала; он је мислио да је заустави и с њом крене у бој. За њим се пусте у потеру краковске чете лаке коњице трубач Лисенко и јелисаветоградске коњичке јегерске чете трубач Смородски, и још два Козака Лосев и Топилин. Кошћушков се