Правда, 29. 10. 1938., стр. 17

К Њ И Г Е и П И С Ц И

За купт наших вредности

Др. Коста Н. Милутиновић, „Радивоје Врховац", расправа. Нови Сад, 1938. — Бора Ковачевић, „Разрив ена земља". Сомбор, 1938.

Наш народ се увек брже н лакше одушевљавао за туђе тво-, ревнне н вредностн, него за сопствене. Подражавала се свака страна новнна, примала често н с недовољно критнчке опрезности и брзо прелазила у моду, као да ми другима нисмо ништа нмалн да покажемо од светог Саве досад. Наша стваралачка снага највише је триумфовала у култу другнх према народној књнжевности, поезији у првом реду. Скоро све друге вред ностн остале су запуштене као наши мртви морални капнтали, непробуђене и запретен. Тај мо.рални и књнжевнн капитал, који се, без икаквих ограннчења н духовннх царина увозио нз иностранства у нашу земљу, није бно на одмет. Он је, у више праваца, нзвршно свој благотворни утнцај на нашу духовну еволуинју, пробудио, потстакао многе корисне интелектуа.тне нницнатнве, проширно духовне видике и намножио разне ндеје. Алн, градећн на једној често је разграђивао на другој страни. То духовно епнгонство, та снебивљива и преподобна приврженост туђим узорнма и наметању почели су да у нама гуше осећање о сопственој вредностн и улози у животу. Ми смо увек расипали читаве пљускове ласкавих, заљубљених речи и мажења за све стране вредности, а према својима смо се понашали опоро, шкрто и неувнђавно. Странцн су врло често

првн откривалн наше националне вредности. Мн се, међутим, нисмо много трудили да им прибавимо одговарајући културни и нсторискн ранг. Многе наше духовне, елитне вредности не само да су мртвн, покопани капитали за страни свет, него и за нас саме. Од свих неправдн у жнвоту најболније су баш оне које један народ сам себн чинн. Треба пробудити веру у своју сопствену снагу, обележити полете и успоне у својој историји и сва дирљива духовна сведочанства појединаца и нараштаја, које, све заједно, претставља прави моралнн хероизам једног народа. Наша културна и књижевна историја, на прнмер, прет ставља један огроман, богати, неисцрпни музеј тековина, у којему безбројна сведочанства живе националном снагом и вредношћу. Снага једног народа није само у вредности његових духовних капитала, него и у способности да се њима користи у животу н помоћу њих извојује своја права и место на мапи коју стварају културе и цивилизације. Савремени нараштаји, на пример, о свему другом знају много више, него о сопственим вредностима. О нашим људима и делима се све мање пише, а страно се ставља у највиши духовни план живота. Страна дела се све више преводе и брзо издају; домаћи старији писци нашли су места још једино у фрагментарној школској лектири или у неком академском или јубиларном издању, а савремени узалудно торбаре од једног до другог издавача. Велник број писаца и културнонационалннх радника, и великих и малих, и добро знаних и анонимних, изједначио се у истој судбини. Зато су недавно два случаја у нашој средини представљала у исто време и два дирљива кул турна и књижевна догађаја. Два наша најстарија и најозбиљ нија часописа, „Српски књижев ни гласник" и „Летопис Матице српске", посветила су посебне бројеве, садржајно богате, ра зноврсне и научно достојанстве не, нашнм вредностима, први М. Ракићу, други Р. Врховцу. Г. др. Коста Н Милутиновић је посветио раду г. Радивоја Врховца једну замашнију расправу. Похвална је већ и сама теж ња да се напори једног заслужног човека, чија се делатност развијала у више праваца, сажму у једној расправи. Тако се људи, њихов рад, борба и идеје виде потпуније и делују убед љивије. Г. др. Милутиновић је обухва тио целокупну делатност г. Врховца. У тој тежњи да буде што исцрпнији и свестранији, он је расправу поделио у више поглавља, у којима говори о г. Врховцу као професору и дирек тору, филологу и књижевном историчару, есејисти и књижевном крнтичару, естетичару и теоретичару књижевности и уметности, педагогу, просветно-културном раднику, проповеднику културне демократије, итд. На тај начин не само да је залазио у све области духовне делатности г. Врховца, него је чак идејно развијао и оно што је можда било и епизодно у њој. Г. др. Милутиновић је успео да пластично и стварно оживи један духовни лик, да га учини присним и покретл>ивим у разним правцима. Он је увек срећно постављао тезе и противтезе и умео да их саобрази у једном закључку, у којему је имало критичког нагласка и научне поузданости и ерудиције. Пишући о г. Врховцу са симпатијом, г. др. Милутиновић је врло ретко губио критичку меру. Он је довољно додавао или одузимао тамо где је то било потребно. У излагању је пока зао много складног тона, ме ре, стварности и озбиљности, које његову расправу чини научно уравнотеженом. Солидно знање и разумевање ствари опу

номоћилн су г. др. Милутиновнћа да о многим питањима говори с неопходним ауторитетом и да изнуди поверење у сво је излагање. Он је у расправи поставио много сложенији зада так од самог есеја о г. Врховцу. Додиривао је узгредно мно га питања из књижевне, културне и политичке историје, убацивао све новије идеје, доносио разноврсне и заннмљиве закључке, тражио у свему томе идејну и духовну везу с делатНошћу г. Врховца и тако успео да једним доста обилатим мате ријалом завлада и то у оквиру мање, алн добро синтентнзоване расправе. Кад је то требало, г. др. Милутиновић се позивао на мишљења ауторитативних струч њака и тако закључцима давао стварне и логичне размере. Највише се задржао на Врховчеву филолошком раду, који и спада у најужу струку г. Врховца. Наш најлозванији лингвиста г. др. А. Б«лић истакао је, врло ласкаво, да је г. Врховац расправу о Ђури Даннчићу написао „са познатом својом трезвеношћу и акрибијом и да јн то „засада најпотпунија њагова (о Даничићу) биографија." Занимљив је и приказ књижев ног рада г. Врховца. Спроводећи у већини тачно анализу радова, г. др. Милутиновић је извео врло духовит и поуздан закључак да је г. Врховац у критици по схватању рационалиста у основном значењу речи. Он га ннје могао сасвим одвојити од привржености филолошком правцу у критици, али је показао убедљиво да су књижевни елементи и погледи били много претежнији. Г. др. Милутиновић се више бавио анализом и тумачењем критика и разних погледа г. Врховца, а мање се упуштао у извођење закључака о њиховој вредности. Добро је учинио што је уз разна мишљења истицао и суд г. Врховца. Али тада и тај суд изгледа помало усамљен зато што није увек довољно анализовати, нити је показано у чему је његова критичка пред ност. Тамо где је г. др. Милутиновић вршио таква и слична проверавања расправа је била знатно продубљенија и свестранија. Његова расправа, осим тога, добила би више у целини да је у почетку нашао један потребан прелаз на биографију и на крају извео општи, синтетички и критички закључак. Али све то не умањује вредност чврстом, збијеном, научно поузданом и критички добром излагању. г. др. Милутиновића. Његова расправа, писана лепим књижевним стилом, није само гласна реч о г. Врховцу него и један озбиљан књижевни посао.

Г. Раднвојс Врховац

КРОЗ НАШЕ ЧАСОПИСЕ

уметнички стварају, узднжући своје мнсли и осећања до најви шег степена људске осећајностн и мисаоности. Све што се на! лази испод тог степена све се више спушта испод уметничког стварања. Поезија г. Кова-' чевића је далеко од ове грани-I це и самнм тим далеко и од уметности. Потребно је данас I одлучно и безобзирно разграни чавати уметност од свих небулој зних стихованих сваштарија, ко је још једино може да истрпиј хартија. Г. Ковачевић ће веро- ј вати да ту не могу и не смеју' да буду никакве заблуде. Боривоје С. Стојковић

СЕЋАЊА Г. ГРОЛА НА МИЛАНА РАКИЋА Друга октобарска свеска „Српског књижевног гласника" (16 октобар) забележила је многе књижевне и културне догађаје кроз своје редовне рубрике, приказе и белешке. Али је по свој прилнци поред расматрања из философско-уметничке области г. Бранка Лазаревића („Нови ме сет"), прилога г.г. Анђелка Крстића, Гвиде Тартаље, др. Слободана Поповића, Данице Јанковић, најдокументованији и најзанимљивији напис „Из сећања на Милана Ракића" који је изишао из пера г. Милана Грола. Писац ових успомена почиње своја сећања (и изворна, и занимљива, и топло писана) речима: „Ако је философија продубљено познавање живота, поезија је јако осећање живота. Док га прва посматра, друга га проживљује: и код једне и код друге вредност је у мери тог дубоког сагледања, познавањем код философије, осећањем код поезије. То што поезија живот прониче прожнвљавањем у фантазнји која про дужује, сублимира и уоблича ва сензације сопствене, дове ло је до мерења вредности по езије силином тих сензација. Један корак даље одвео је матернјалистичком схватању и

Једна похвална немачка књига о Далмацији „Доживљаји по Далмацији". Уредник фон Херберт Ертп. Издање Викинга, Берлин 1938

Г. Бора Ковачевић је вероватно млад човек, јер у његовој збирци стихова „Разривена земља", са шездесет песама, има много младалачки безазлених исповести и незрелих мисли. Све је ту још у паничном врењу и процесу. Наћи ће се довољно доказа о његовој осећајности, понека лепша мисао, каткад жи ва фантазија и духовна усплахиреност, мало склоности, али доста злоупотребљаване за размишљањем, ту и тамо по који сочнији и срећнији стих, добар мотив, итд., али ће се узалуд тражити готова песничка личност. Јер г. Ковачевић, који има иначе доста правилну књижевну писменост, нема још ни издалека песничког стила. То су разобручене, разливене песме, пуне свега и свачега, најчешће расплакане и натмурене, као да су све невоље и црне облаке навиле на своју страну. Не тражимо да г. Ковачевић мисли и осећа друкчије него оно на шта га упућује његова људска при рода. Али свако осећање и свака мисао нису увек и уметнички лепи и целисходни. Треба их ра стеретити од баналности, учинити мање безазленим и грубим, а знатно пречишћенијим и углађенијим. Људима је дато да осећају и мисле, а песницима да

Далмација све више привлачи страни свет својим природним лепотама и уметничким знаменнтостима. Постоји већ огромна литература на свима светским језицима о Далмацији и чнтавом нашем Јадранском Приморју. Не само бедекери н путописи, већ и прави зборннци, са укусом опремљени и богато илустровани, приказују странцима и туристима Далмацију у слици и речи. Пре неколико дана појавило се у Берлину још једно ново де ло о Далмацији, технички и уметнички изврсно опремљено, са разноврсним и занимљнвим садржајем, читав један зборник днвних слнка и одабраних текстова, лепши од свих досадашњих. Зборник је изншао у издању велике берлинске издавачке куће Викинга, а у редакцији немачког књижевника г. Херберта Ертла. Главни сарадни ци овога зборника су: велики немачки слависта г. др. Герхард Геземан, професор славистике на Немачком универзитету > Прагу, осведочени пријатељ на шег народа још од пре Светског рата; затим, немачки књижевници г.г. Фридрих Бишоф, Георг Бритинг и Хајнрнх Фогеи рајтер; најзад као врсни преводилац наших пнсаца на немачки језик, г. Сава Давидовић-Заремски, студент Берлинског уни верзитета, који је особито задужио нашу културну пропаган ду у иностранству својим успелим преводом „Нечисте крви" ђорисава Станковића на немачки језик, о чему је писала сва немачка и остала западноевропска штампа са особнтим одушев љењем и високим признањем. Зборник о Далмацији садржи 100 страна текста и 100 страна слика, репродукованих у првокласном тифтдруку на најфинијој сатинираној хартији. Најзначајнији прилози у зборннку потичу из пера г. др. Герхарда Ге земана, који је приложио две из врсне расправе; у првој је синтетички приказао историју Далмације од најстаријих времена до данас, на основу одличног познавања главних историских времена н најважније историске литературе, са пуно нових погледа и оригиналних идеја о прошлости нашег народа у При морју, нарочито у некадашњој Дубровачкој Републици; у другој расправи је дао лапидаран и концизан преглед дубровачке књижевности, са језгровитим ка рактеристикама појединих истак нутих писаца, тачних књижевних анализа, проницљивих критичких опсервација, занимљивих културно-историских рефлексија и поузданих закључака. За немачке и остале стране читаоце овога зборника биће од особите занимљивости песме и приповетке српскохрватских писаца у брижљивом преводу г. С. Д Зеремског. Поред наших писаца из Далмације, ту су преведени и некоји наши писци из Хрватске, Босне и Херцеговине. Уредник зборника хтео је, изгледа нам, да пружи страном чи таоцу неколико репрезентативних претставника динарског типа наше расе. Од српскохрватских песника преведенн су: Јован Дучић, Владимир Назор и Паула Прерадовић, унука хрват ског песника Петра Прерадовића, која више припада немачкој књижевности, у којој је стекла лепо име, него нашој књижев-

написима беспрекорним немачким језиком, још има тнпичне словенске маланхолије, својстве не и урођене нашој словенској раси. Од српскохрватских прозних писаца у овом зборнику застунљени су: Петар Кочић, Мар ко Цар, Иво Андрић и Мило Бу дак. Иако сам избор преведеннх писаца није, у свима случајевнма довољно репрезентагиван, ипак се мора признати да се ни за једну ствар у овом зборнику не може рећи да нијс занимљива или бар карактеристична, свака на свој начин и у својој врсти. Чланци и путопнсн немачких писаца, самога уредника, Херберта Ертла, и његовнх сарадника, Фридриха Бишофа и Хајн риха Фогенрајтера, иако написани врло живо и интересантно, по нашем мишљењу, не спадају потпуно у овај зборник. Нама се бар чини да би било умесније и прикладније пустити наше писце да самн, сваки на свој начин, говоре страној публици о нашим земљама, њиховим нри родним лепотама и уметничким знаменитостима, о нашем народу, његовим националним и расним особинама. Друкчије доживљује Далмацију један Немац, друкчије један Француз, друкчије један Енглез или Американац. Треба омогућити страној публици да чује реч нашег човека о нашнм земљама, праву и истиниту реч, потеклу из сазнања и сопственог искуства, без намештености и патетике, из самога срца. И у овом зборнику нема сумња за стране читаоце имаће највише дражи, поред дивних слика о природним лепотама наших крајева, казивања наших писаца о великој, трагичној, словенској души нашега народа. Др. К. Н. Милутиновић

Мнлан Ракнћ фројдизму, по којима би искреност, што ће рећи вредност поезије и била у томе уколико би та слика била што непосреднији израз онога што песник потсвесно проживљује, снагом нагона, изживљавањем живота што му га је свет овакав какав је ускратио. Та мера за поезију избацила је у први ред неуропате, а у тре ће потиснула Гетеа, у врем у коме је у часописима црте жнма из луднице даваи пр ( грамски уметнички значај. Ми лан Ракић је ту — без узимања у помоћ Арисотела и без теориских разлагања хипермодернисте засипао цитатима из лудих књига у моди. Они су му служили као

серум справљен из културе самих заразних књига. Из писаца које је волео, знао је, ра зуме се, много више, али је задржавао у глави изразите примере настраности и наводио их је, кад прилика нанђе, зачињене његовом фином иронијом. Тај интерес и за оно у чему није уживао сведочио је о активности његовог душевног живота: о дискусији коју је он водио сам са собом више но с другима. А све дочио је и о снази онога што се иза тога у њему укоренило као уверење. Пре дискусије о предратној и послератној књи жевности, то уверење формирало се испоредо са формирањем самога Ракића. Млади који данас одабирају писца или књигу из гомиле свезака које с дана у дан избацује на пазар књнжарска индустри ја, немају слику о начину на који је вршено књижевно образовање предратних генераци ја..." Писац нас, затим уводи у сећање на Ракића и овим констатацијама: „Књижевно образовање Милана Ракића као читаве његове генерације, кроз четврт века до светског рата, дошло је књигом чија је слава била дужег века и од чијег се писца лично као од писца тражило више..." После тога г Грол је дао, редом, све оне утицаје који су формирали предратне књнжевне генераиије, затим Ракићево де тињство, његов духовни развој његов животни пут...

Б Е Л Е Ш К Е

Д"

V х Ј је 1

ржавна штампарија, којој се налази на челу као управник г. Момчило Милошевић, књижевник, показује све живљу актнвност. Досад је издала неколико значајнијнх дела, која смо већ опшир није забележили. Њена два последња издања су „Отело", трагедија од Шекспира у преводу и с предговором г. др. Светислава Стефановића и опсежно дело „Слика из историје и књижевности" г. др. Јована Радонића. Г. Радонић је у овој књизи објавио 35 чланака и расправа о разним књижевним и политичким личностима и питањима из прошлости и савременим. Ово обилно н значајно дело ускоро ћемо приказати опширније. издању загребачког предузећа „Биноза" изишла нз штампе и седма књи га целокупних дела Аугуста Матоша „Личности, проблеми и пејзажи". И ово издање, као н ранија, приредио је г. др. Антун Барац, а књижевну заоставштину скупио г. Милан Матош. У седмој књизи, поред осталог, објављене су Матошеве оцене о Лази Лазаревнћу, Крањ чевићу, Е. Кумичићу, Анте Ковачнћу, Аугусту Харамбашићу, Морису Баресу, Емерсону и Ф Ничеу. Дело ће бити приказано у једном од идућих бројева. ознати бугарски писац Добри Немиров издао је, у колекцији „Бугарски нсто риски романи", свој најно вији роман „Човек са гласом анђела" У роману обрађује социалне и моралне проблеме. Уфранцуским „Књижевним новостнма" познати писац Жилиан Банда објавио је, на уводном месту, врло занимљив чланак „Човек и дело". Бан

П

Једно депо о новој Турској У садржајној и живо написаној књизи, крцатој личним осведоче њима и заннмљиво приказаним чињеницама, г. М. Световски оцр тао је снажну личност и велико дело човека који је, са својим народом, прешао у току једне и по деценије читаве векове. Пре шао џиновским корацима, брзи ном на изглед вртоглавом, али у ствари мудро и проницљиво срачунатом и постао мозак, дух, срце и препородитељ своје зем ље, још недавно заостале, а да нас ношене моћним импулсима новог живота, изградње у миру и напретку. Тај стваралачки н препороднтељски успон Кемала Ататурка и његове земље кадар је, свакако, да инспирише и писце, чија интересовања иначе нису присно и непосредно везана за Турску. Г. М. Световски, међутим, имао је, као један од чланова Балкан ске антанте штампе, нарочито снажног потстрека да напише о во дело, намењено толико потребном упознавању наших читалаца са новом Турском, земљом Ататурковом, његовом тво ревином духовном и материјалном. У духу једног симпатичног и добродошлог реципроцитета, ова књига се појављује напоредо са књигом угледног турског публи

ности, иако у њеним песмама, цисте г. Фалиха Рифки Атаја

(„На обалама Дунава"), посвеће ном нашој земљи. Сувишно је подвлачити да је обавештавање нашег читалачког света о Турској, а турског о Југославији од велике користи: њиме се видно доприноси узајамном упознава њу двеју земаља, између којих више не постоје никаква спорна питања, земаља, решених да сво је односе развијају на бази сарадње, испуњене добром вољом. Допунивши утиске, стечене при ликом посета Турској, проучава њем обилне литературе о њој, г. Световски умео је, новинарском живошћу и импресивношћу стила, да прикаже личност твор ца данашње Турске — која баш сада бележи своју петнаестогодншњицу — на плану његова де ла, а то дело јесте земља полетно устремљена тековинама но вог живота и са разлогом поно сна на успехе, забележене у ве ома кратком размаку времена, захваљујући мудрости и далеко видности Кемала Ататурка. Те Ататуркове од^ике, као и његов живот, обилан перипетијама и крупним подухватима на пољу народног добра, г. Световски је сликовито приказао у најзначај нијим поглављима своје књиге. Дело се појавнло у издању „Балканског института". Е. 3.

да заступа мишљење да о уметннчким лелима треба суднти независно од живота и личности писца, као о готовим уметничким творевинама. „Ја бих желео — каже он, — одмах једну границу, јаснију него што је обично чине, између човека и дела. Треба истаћи да велика дела, де ла која су постала баштина човечанства, живе сопственим бнћем, апсолутно независним од бића њиховог писца. Федра жи ви сопственим бићем, које нема ничега заједничког с бићем Расина. То је оно што је Лансон називао „књижевним феноменом", због којега је прекоревао Сент-Бева, који је био сав обузет индисидуалном пснхологијом, пошто је имао сувише мало осећања". „Ја бих волео, каже даље Банда, — да се о мо јим написима говори као да су их нашли у једној боци баченој у море". • Парија-Лујза Паљерон написала је дело о узбудљивом животу Жорж Сандове. То је приказ њеног књижевног рада, њеног живота, времена у којему је стварала и многих личности с којима је долазила сеа.

у додир. Издање је Гра-

Уиздању Рене Дебреса, у Парнзу, изишло је дело „Педагогија од Монтењз до Ж. Ж. Русоа" од Робера Гајара. Студија широко научно по стављена, с много нових и врло смелих закључака. Гајар проуча ва погледе и тезе Монтења и Русоа, указујући на њихове позитивне и негативне стране, а затим их упоређује са тезама Малбранша, Еразма, Паскала. Канта, Песталоција, и другнх. Он је свестрано проучио и анализовао дела и идеје многих ве ликнх светских васпнтача и моралиста у богатој историји педагогије. Његово дело претстав ља синтезу свега што је написано и речено о педагогији и као такво је у многоме ново. * Књижевни клуб у Парнзу изабрао је и наградио две најбоље књнге објављене у једном месецу. Избор је пао на роман „Сесил међу нама" од познатог писца Жорж Диамела и на збирку новела„Ви зије" од Анри Фокониса. * Славише Рундшау", велнкн славистички часопис, који излази у редакцији г. др Фр. Спине, професора Универзитета у Прагу, доноси у најновијој свесци два чланка у вези с нашом књнжевношћу и култу ром. Г. Божидар Ковачевић пнше о песнику Милану Ракићу топло надахнутн есеј, дајући анализу Ракићевог песимизма, ње гове љубавне и рефлексивне ли рнке, родољубиве по&ије и тако заокругљује жив и пластичан портре уметничке личностн Ракића. Г. др. Коста Н. Милутиновић пише језгровито н с много података о прошлости и садашњости Матнце српске, излажући њен историјат као најстарије српске научно-књижевне установе и њеног органа „Летописа", као најстаријег не само српског, него и јумшословенског часописа, који, успешно, из лази већ 112 година непрекндно. На крају пише о раду Матнце на народном просвећивању, о библиотеци и музеју Матице српске, који претстављају драго цену ризницу старе српске књи жевности и • метиости.