Право и привреда

одређени утицај који постиже тако што има више од половине његовог капитала). Међутим. за овакво решење већ је раније постојала могућност (која је поновљена и у новом Закону), јер је странцима дозвољено да оснивају сопствена предузећа (са потпуним учешћем), као и да у комбинацији са домаћим улагачима оснивају предузећа у којима такође, сем у одређеним привредним областима, могу имати доминантан положај. Отуда, увођењс филијале са својством правног лица једноставно нема смисла. Једино тумачење којим се може испливати из ове збрке је да је законодавац одредбом хтео да призна страном предузећу/правном лицу пословну способност у Југославији без обавезе да оно оснива посебно, формално одвојено, предузеће у Југославији. Земље које имају либералан став према страном капиталу по правилу не праве разлику између улагања кроз подређена друштва и филијале у погледу формално-правних услова. Однос страног улагача и његовог подређеног друштва у начелу не интересује домаће органе. Када је страни улог у питању, они само треба да осигурају да се примењују правила која важе за сва трговачка друштва о односу домннантног и подређених предузећа (све у заштити трећих лица, те мањинских улагача у подређена предузећа). И нашим новим Законом о предузећима прецизно ће бити уређен однос доминантног и зависних предузећа. Иако послује по југословенским прописима филијала има статус свога седишта. За Југославију, као земљу-домаћина, боље је да филијала нема својство правног лида, јер иза обавеза филијале стоји целокупна имовина седишта. Уко лико се под филијалом подразумева зависно предузеће, не може се формално успоставити одговорност надређеног предузећа за обавезе друштва-кћери. Закон предвиђа да детаље о оснивању филијала и начину њиховог рада уређује Савезна влада. Ово је, међутнм, врло рђаво решење - у питању је озбиљна материја да би се допустило да је регулише неко други осим законодавца. Ако се жели стабилност режима страних улагања, онда би решења о филијалама морала да буду садржана у Закону о страним улагањима. He би смело да се дозволи да се филијале оснивају у областима укојима не могу да се оснују сопствена предузећа. Овакве забране сада у Закону нема, а морала би постојати с обзиром на разлоге увођења ограничења за предузећа у потпуном власништву странаца (поред тога, таква забрана не би могла да се уводи подз аконским актом, ако се мислило да се то уради прописом Савезне владе). Поред тога, Закон гарантује стабилност режима, уведеног законима, а не другим прописима. С друге стране, када се разматрају могућности присуства страних лица на тржишту Југославије, треба имати на уму да Закон о спољнотрговинском пословању (Сл. лист СРЈ 46/92) допушта могућност да страно лице отвори представништво у Југославији те овлашћује савезну владу да детаљније уреди ову материју (члан 41 ставови 1 и 3). Влада је то и учинила Уредбом о ближим условима за отварање и рад представништава страних лица у Југославији (Сл. лист СРЈ 51/92,81/93,26/94 и 50/94). Представништво може отворити само страно лице које

107

Из домаћег права