Право и привреда

могао своју нафту да прода другом лицу у одређеном року и тако смањи штету (случај бр. 2216. Ј.Д.И., 1975,917). И у низу других случајева провлачи се основна идеја о обавези смањења штете кроз куповину (односно продају) ради покрића. Пре него што досуде накнаду арбитри скоро увек постављају питање да ли је поверилац могао са своје стране да смањи штету. Може се рећи да је то један од принципа арбитражног суђења. Моменат према коме се врши процена претрпљене штете је такође од значаја, будући да се цене у току једног временског периода могу мењати. У наведеном случају норвешког купца нафте арбитар је сматрао да је то моменат када је продавац могао и требао да нађе купца код куповине ради покрића. Коначно, и питање терета доказивања заслужује пажњу. У једном случају продавац нафте није извршио испоруку због повећања њене цене на тржишту. Купац није прихватио предлог за измену уговора. Продавац је осуђен на накнаду штете. Купац је тврдио да је нафту као замену купио од другог продавца по знатно већој цени. Немогавши да оправда ову цену, он је као доказ претрпљене штете навео цену коју му је сам продавац понудно у предлогу за измену уговора. Арбитри су ово прихватили полазећи од тога да продавац не би понудио цену већу од тржишне. Међутим, продавац је истакао да је понуђена цена за њега била само понуда за преговоре, која је, стога, могла бити и мања. Арбитри су, пак, сматрали да је на продавцу да докаже да је цена била већа од тржишне. Полази се од тога да је продавац чинио разумне предлоге за измену цене (Случај бр. 2508, Ј.Д.И., 1977,939).

136

Право и привреда бр. 1-2/95.