Право и привреда

Разматрајући уставност оспореног Правила из тачке 1. изреке, Уставни суд је оценио да се оспореним актом не доводе у питање Уставом прокламовани прннципи о гграву запослених да управљају у друштвеном и другом предузећу у коме раде, односно у које улажу средства на начин како је то регулисано законом, односно њиховим општим актима. Уставни суд је одбацио иницијативу у делу у коме је тражена оцена законитости оспорених Правила из разлога што се у конкретном случају ради о материји која је уређена савезним законом, а за оцену општих аката са савезним прописима надлежан је Савезни Уставнн суд у смислу члана 124. Устава Савезне Републике Југославије. Према Решењу Уставног суда Србије ИУ-86/94 од 23.06.1994 године ОЦЕНА САГЛАСНОСТИ СТАТУТА ДЕОНИЧКОГ ДРУШТВА СА ЗАКОНОМ О ПРЕДУЗЕЋИМА УСТАВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ НАДЛЕЖАН ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ ЗАКОНИТОСТИ СТАТУТА ПРЕДУЗЕЋА ПРЕМА САВЕЗНОМ ЗАКОНУ О ПРЕДУЗЕЋИМА, ЈЕР ТАКВА НАДЛЕЖНОСТ HE ПРОИЗИЛАЗИ ИЗ ЧЛАНА 125. УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ Из образложења: Уставни суд Републике Србије на седници одржаној 06.07.1994. године размотрио је иницијативу за покретање поступка за оцењивање законитости поступка доношења Статута Деоничког друштва за трговину „Грађапромет“, са п.о., Сомбор од 15.04.1993. године. Усгавни суд је утврдио да је инидијативом захтевана оцена сагласности поступка доношења оспореног Статута са савезним Законом о предузећима, што по оцени Уставног суда, не спада у надлежност Уставног суда Републике Србије, утврђену у члану 125. Устава Републике Србије. По оцени Суда, за поступање у овој уставно-правној ствари надлежан је Савезни уставни суд, па је на основу члана 19. став 1. тачка 1. Закона о Уставном суду правном дејству његових одлука („Сл. гласник РС‘, бр. 32/91) и члана 26. тачка 3. и 4. Пословника о раду Уставног суда („Сл. гласник РС‘, бр.4o/91) донео Закључак о одбацивању поднете иницијативе због ненадлежности и уступања ове иницијативе на надлежност Савезном уставном суду. Према Решењу Уставпог суда Србије ИУ-5/94 од 06.07.1994 године

157

Д. Пашајлић: Пракса уставних судова (стр. 152-160)