Приповетке / Бранислав Нушић

ПЕТА ЈЕ ЛАЗЕ ТЕК

ПОСМРТНО СЛОВО.

Освануо тога дана уторак, дакле најобичнији дан у недељи, када се само обичне ствари могу десити. Сунце, као и увек, изишло са истока; господин начелник, као и увек, отишао доцкан у канцеларију; моја се газдарица, као и увек, јутрос свађала са својим мужем; једном речју, све неке врло обичне ствари, које се само једног божијег уторника могу десити.

А ево и нешто необично што се тога уторника десило. Дође ми изјутра једна врло необична посета, пандур из начелства; у толико необичнија што сам приметио у пандура очи пуне суза, Како никад дотле у животу нисам видео пандурске сузе, посматрао сам их овом приликом са особитом радо-

зналошћу. — Господине... — поче пандур. — Е> — рекох, а бројим му сузе. — Послао ме г. начелник к вама — настави

он врло потресеним гласом.

— К мени» Лепо, па шта јер

— Послао ме да вас водим у начелство... заврши пандур и бризну у плач.

Кад чух последње речи и мени наиђоше сузе на очи, јер, најзад, и ја разумедох у томе часу да је то заиста врло жалосна ствар кад кога воде у начелство. Потапках пандура по рамену и почех сад ја потресеним гласом:

— А, братац мој, знаш ли ти случајно, зашто ме онако то зове г. начелник»