Приповетке / Бранислав Нушић

ПОСМРТНО слово | 81

— Да, да, слово свакојако треба говорити, и то молим вас нека је што дуже, нека се не каже да смо се тек онако с ногу одужили томе човеку у коме смо толико много изгубили, Ја сам наредио да цео општински одбор дође данас овде, у седницу. Може, знате, и општина дати венац, то би свакојако требало.

Ја узех писаљку и хартију.

— Молим вас, дакле, све што о њему знате.

— Све штоо њему знамг — поче председник. — Моје је, дакле, мишљење да би требало две беседе говорити. Камо срећа да има ко, па би могли и три, једна пред покојниковом кућом, једна пред општином, једна пред црквом и ваша, над самим гробом. |

— Али, знате, ја још не знам ништа шта ћу у тој беседи казати.

— Не знате!р Кажите све што о покојном Јосифу заиста треба казати, па опет ћете мало казати —- и ту председник врло жустро устаде са столице, па како му се учинило да је горњу фразу врло лепо склопио, понови је још једанпут.

— Молим вас, дакле, кажите ми све што сео покојнику има казати.

— Казаћу вам, јер не треба ништа пропустити, казаћу вам од почетка до краја, — ту председник седе и замисли се мало, па онда поче отегнуто Знате, покојник је био врло богат човек.....

— То већ имам забележено...

— Што се тиче, иначе, ја не знам шта бих све могао казати и.... брате, то сте ви најпре и најбоље могли да се разговарате са г. начелником.

— Г,. начелник ми није умео казати, он вели да и не зна Бог зна шта, јер је тек три године у овој вароши.

— Право каже. Видите што је паметан човек, па неће да се меша у наше ствари.

Ту заћута председник и поче да тражи по џеповима мараму, па кад је не нађе, он зазвони и посла пандура својој кући, да му тражи од жене

ПРИПОВЕТКЕ 6