Приповетке / Бранислав Нушић

102 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

вице, па тако није могао све да разуме. Разумео је свега две речи: „народ просвећен“ и „пољопривреда“. Затим је г. начелник постао љубазнији; док је пре разговарао само са „цветом Ррађанства“, сад се окрете и „персоналу“ и поче најпре најстаријег писара да пита: колико има година службе, где је пре служио и тако даље. Пређе затим на другог, на трећег писара. У Петронија већ дршће и душа и срце и ноге под столом, и руке што их држи на коленима. Сад ће доћи на њега ред. Истина, дршће, али се уједно и радује, чисто му се суза збира у оку, јер ово је прилика као ниједна до сад, ово је прилика да каже о себи све што треба јер свака реч овога начелника вреди код министра. Доста је да каже само да је двадесет и једну годину практикант. Заиста је доста, ако само уг.начелника има имало душе.

Елем начелник сврши разговор са млађим пи-

саром, па се обрну Петронију и онако љубазно

отпоче:

— А ви се зовете Петроније Јевремовић>

Петронију ударише доњи зуби о горње, нешто му пролете крај очију, зажмури најпре, па отвори очи и таман зину, али... зину и госпођа капетаница, зину и пљесну се рукама, па прекиде одговор Петронијев.

— Јух! Па зар нико није приметио, па нас смо тринаест за столом. Јух за Бога! —

Сви се окренуше лево и десно и пребројаше

се, и — јест тринаест за столом. — Боже, како то нико да не примети! — наставља госпођа капетаница — Слатки господин

Петроније, ви сте добар човек, нећете се љутити. Није лепо овако усред вечере, али, молим вас, ено, ми ћемо вам наместити у другој соби. Ето, ја пу сама наместити, само, молим вас, немојте се срдити!

=— О молим, молим — одговори збуњено и црвен до ушију Петроније, и две крупне сузе на-

ич