Приповетке / Бранислав Нушић

КЛАСА 118

да, мораће да иде; говорио ми је о томе, мораће да иде.

— Па и треба, заиста треба! — додаје секретар и врати се у своју канцеларију те понови онај · исти посао који су већ извршили и начелник и помоћник, и таман сркне први гутљај кафе, наиђе писар и носи бајаги акта под мишком.

— Шта је, господине Перо, каква су то акта» — пита секретар.

— Та није ништа хитно; — вели г. Пера може и да остане, могу ја и после доћи.

— Па добро, добро... онда донесите доцније.

— А, овај... ако дозволите... је ли истина да господин начелник мисли ове године у Београд»

— Јесте, господине Перо, мало час ми баш каже господин помоћник, ићиће, ићиће.

Писар се повуче заједно са актима у своју канцеларију, седне за сто и замисли се, толико се замисли да му цигара догоре до прстију. А кад се трже од тога, он спази да код врата, у његовој соби, стоји практикант Срета. Није га чак ни чуо кад је отворио врата и ушао.

— Шта је, господине Сретог

— Ништа, молим, дошао сам ако има што за рад»

— Па... биће, биће, зваћу вас ја већ.

— Лепо, — одговори Срета и полази натраг, отвори врата, опкорачи праг па застаде код отворених врата.

— Шта јег — пита писар. — Имате ли још што да ми кажете»

— Па, ако је слободног

=— Кажите, да чујем.

(Срета се враћа, затвори врата и прилази писаревом столу.

— Говори се да господин начелник мисли ове године у Београд.

— а

=— Па хтео сам да питам, је ли то истинаг

— Истина је, господине Срето!

ПРИПОВЕТКЕ 8