Приповетке / Бранислав Нушић

КЛАСА 115

=— Шта јер

— Па, кажите ми, молим вас искрено: јесте ли задовољни са мном; служим ли поштено и ревносног

— Ја сам задовољан, господине Срето. |

— Е, па лепо, је ли право да ја овако целог свог живота останем практикант2!

— Па није право, е али... знате како је... судбина. — Није то судбина, него прилика. Кад се нађе само прилика. А мислим да боље прилике но што је садања неће никад бити.

— Каква садања прилика»

— Па, ето, господин начелник путује у Београд; он ће тамо разговарати са господином министром, јел'тег

— Јесте, разговараће.

— Е видите, кад бисте ви хтели да ми учините... — Ја, шта бих ја могао да вам учиним»! пита писар изненађено.

— Могли би, много би могли, само кад бисте хтели. Проговорите за мене господину секретару реч две.

Писар се замисли мало, па онда весело климну главом.

— Хоћу, господине Срето, хоћу да проговорим. Право је да аванзујете, сасвим је право. И проговорићу још колико овог часа; да знате да ћу се својски заузети.

Срета благодарно стиште руку писару, а овај се диже те право секретару.

Срета се задовољно и пун наде врати у своју канцеларију, а писар оде секретару.

— Имао бих нешто да вас замолим, господине секретару!

— Молим, шта сте радиг

— Па, једна ствар у којој бисте ми ви могли помоћи ако хоћете»

— Молим, зашто не, ако је само могуће.

— Видите, — наставља писар — господин на-

8%