Приповетке / Бранислав Нушић

КИКАНДОНСКА ПОСЛА 188

Поп се нађе у забуни, паде му чудно шта то управник хоће да каже, па заћута.

Ћутали су после, Бога ми, подуже обојица, па ће тек поп почети, ал онако као кад се човек нећка да ли да каже нешто или да не каже.

— Оно, господин-управниче, ми дабоме... има нешто што бирамо... Али то није Бог зна шта... „Знаш, сваке године о Митрову дне бирамо, овај, говедара који нам чува стоку, али...

— Како бирате» — пресече га управник.

— Па тако; сазовемо људе, искупимо се, један каже ајд' овога, ми кажемо ајде, и тако знаш... то није тако важна ствар.

— Говедараг — упита управник.

= Јес"!

Управник се насмеши и ману руком као да би хтео рећи: „Којешта!“ па онда обрнуше разговор на другу руку, док се извукоше испод вењака да мало проходају.

Ходају тако, ходају, а тек се управник замисли, па шапне у себи: „Говедара, говедара!“ и опет мане као оно пре.

Говедар Јона, разуме се, и не зна да сад нови г. управник о њему што мисли. А и да зна, шта га се тиче, он часно и поштено свој посао врши, пази стоку као своје рођено; добар је са људима па га сви пазе, а ево већ дванаест година како увек њега бирају за говедара. Дође избор, понеко каже и за кога другог, али одовуд, одонуд, људи се поразговоре, споразумеју, па опет остане Јона говедар.

Еле, тако то прошло још неколико дана од оног дана кад су управник и поп Пера седели под вењаком — а неколико дана у Мајдан-Пеку баш као један дан. Радници гледају свој посао, поп Пера гледа свој посао, учитељ гледа свој посао. Само управник ипак покоји пут прекине свој посао, шета по канцеларији, шета и шапће у себи: „Говедар, хм, говедар!“

Једног дана зазвони у звонце, као што би ин сваки други управник зазвонио. Дође пандур и он