Приповетке / Бранислав Нушић

КИКАНДОНСКА ПОСЛА 135

лин, па га зачикава Станко пекар и Самуило фурунџија. Шта је људима наспело, Бог ће их свети знати. Па, ајде де, да се само разговарају, него се, да видиш, разлетели по кућама, па нешто буше, шушкају са људима, носе неке цедуљице по џеповима, па их турају људима у шаке, па Бога ми и вичу нешто по чаршији. Не можеш да знаш шта хоће, ал' једанпут је поп Пера усред кафане дигао чак и песницу и викнуо: „Нећемо више Јону, знамо ми чији је то кандидат!“ После као људи у кафани мало узаврели и много говорили о томе. А Јелисија бакалин опет трчао је код радника, којима је давао на вересију, и причао им о неким „агитаторима, који дванаест година злоупотребљавају поверење грађанства“, па и он је узвикнуо: „Нећемо Јону!“

Шта им то наспело. Бог би их свети знао! И све то ништа, ал поп Пера је направио и један списак, а Станко пекар подносио га неком Фердинанду (ето има и данас сведока) и казао том приликом: „Нека народ проговори!“

Па онда, и поп Пера и Јелисија и Станко, често трчкарају код управника. Кажу, једно вече Јелисија седео до поноћи код њега.

А једнога дана, Бога ми, баш пуче и виде се јасно шта је.

Тако пред подне (а као прекосутра Митровдан) оманула киша, па се рашчистило, а пред Јелисијевим дућаном стоји поп Пера, г. Драгољуб учитељ, Јелисија, Станко пекар, неки Јанаћ кафеџија, неки Јосиф шумар, који се никад у животу још није очешљао, па одмах по глави можеш познати да је шумар; и још неколико „грађана“, како то сад поп Пера каже.

Елем „грађани“, као и сваки други „грађани“, разговарају много штошта. Поп Пера прича како је јуче за вечеру имао рибе, па трипут узвикнуо: „То није била риба, то је права халва, господине мој“; г. Драгољуб учитељ прича, како је од „финих. прућа“ оплео лепу столицу и обојио је црвеном,