Приповетке / Бранислав Нушић

140 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

— Да свршим, да свршим, немојте ми подва-љивати! — виче поп — Кад је најглавније, ви ми не дате да говорим.

= Па говори, брате, о говедару; што си почео о Јелисијевој крави.

— Дакле, молим! — наставља поп — То значи да Јона не чува стоку како треба и зато ја мислим да не треба више Јону да бирамо, кад имамо тако красног човека као што је Живко!

— Нећемо, хоћемо, нећемо, тако је тко = диже се алаука. Једни вичу једно, други друго, па му не знаш краја.

— Пустите попа да говори, цичи Јелисија не смете, што видите да вас је победио. А, молим г. председниче (Јосиф завуче руке у џеп и испрси се) молим, ја сам за то да поп говори и даље.

— Ама не може, брате, само поп говорити вели Јосиф — ваљда још ко има уста и памет. Па онда, ово је збор, сви грађани имају подједнака права.

— Тако је! Није тако!

— Имам само један додатак поповом говору — устаде Јанаћко кафеџија.

— Молим, молим! — виче поп.

— Ама, људи, мир! — вели председник, а коса поче помало да му се диже на глави.

— Додајем то — настави Јанаћко — да је

„Јона моју краву прошцем тукао и он свакојако онда туче и сваку другу краву прошцем... — Тако је!... заори се са свију страна.

— Учитељ има реч! — виче председник.

— Дакле, господо — поче учитељ.

— Доле, нећемо да чујемо, знамо шта ће да говори!

— Ама, знао сам и ја шта ћете ви да говорите — виче учитељ — ја ћу бити кратак. Мени је свеједно — ко ће бити изабран, али ја мислим да је

то лудо, толико се заузети за ту ствар, Живко као и Јона, Јона као и Живко! Ама мени се чини, да је то неко туђе масло што смо се ми толико испо-