Приповетке / Бранислав Нушић

АУТОБИОГРАФИЈА | 155

бити врло занимљиво, а што је главно, и од врло интересантних последица. Тако, на пример, моји кредитори би ме и мртвог сматрали за дужника и ако им ни овако жив не вредим много, па онда моји би потписи на меницама важили све до протеста, па онда, моја жена, поред тога што би била удовица, не би никако могла бити удовица.

Али, оставимо те узалудне комбинације и пређимо даље на биографију.

Моје прво детињство било је врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба. Сећам се само извесних ситнијих авантура. Тако сам, на пример, једном пао под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам опет прогутао цванцик и због тога сам морао да испијем пола оке рицинуса, те ми од тада ни данас не ваља стомак, а једном сам опет пао у фрас н то без икаквог нарочитог разлога, већ више онако за инат доктору који ме је на пола сата пре тога свестрано прегледао и рекао да ми не фали ништа.

У то доба пада и моје прво добивање зуба. -Ох, то вам је била читава комедија, тако да смо сви попуцали од смеја. Ја нисам био толико претенциозан да добијем зуб, али мој отац ми је непрестано завлачио кажипрст у уста и пипао ме по деснима.

Што се зуба тиче, ја сам се на њима уверио да књига о „Познавању човека“ није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба. Ја сам вечито патио од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на моје зубе, кад сам га из благодарности својим првим зубом ујео.

У другој години живота већ сам стао на своје ноге, то јест тада сам већ проходао. Најважнији догађај, који пада у то доба, то је поступаоница. На погачи је била једна књига, новац, перо и кључ, — као атрибути науке, богатства, књижевности и домаћинства. Ја сам, сећам се, био бацио око на пару и од тада и дан данас врло радо бацам око на пару. Таман сам корачио да узмем пару, али