Приповетке / Бранислав Нушић

4 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Ви који нисте видели њен осмејак, ви нећете никад ни волети. Немојте ми замерити кад у песмама певам рај и блаженство, јер ви не познајете тај осмех! Њен ме је осмех научио да пишем песме, а песме — песме су ме довеле у апсу!

Сећам се баш кад ме жандар доведе пред сто управника казненог завода, да ми се, као и сваком другом осуђенику, узме лични опис. Кад год је што на мени поменуо, мени се у памети јављао њен лични опис.

— Вере православне» — Но да, и она је већ те исте вере. —- Година 282 — Ах, њој је тек шеснаест;

њено је лице још локривено оном слатком маглицом, коју са воћа скида први ветрић а са девојачког лица први пољубац. Шеснаест година! Де-Мисе би, при помисли на те године, узвикнуо: „О, Ромео! Јулијине године!... Године кад се женска јавља тако лепа невиношћу, тако богата лепотом!“

— Очи смеђе! — Не, не, господине управниче, њене су очи црне, очи које успављују и очи које буде; очи које опеку и очи које залече.

Али.. нећу више ни да мислим на њу. Она је сад можда наслонила своју лепу главу на перјан јастук и мисли — у кога.ће у мом отсуству да се заљуби. Е

А пољубац којим ми је при растанку потврдила љубавг

Ох, пољубац је прва најискренија и последња најлажљивија реч женскиња!

„Запитај стоку, научиће те!= Књ. о Јову гл. 12.

Данас су ме преместили у собу бр. 11. Ту у остати стално. Соба пространа и ви сте спасени да вам пишем о љубави.

Па ипак!