Приповетке / Бранислав Нушић

6 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

моме прозору један во. То није био обичан во, јер је, верујте,. својом озбиљношћу стекао од прве моје поверење, но које је он проиграо. Кад се већ приближио моме прозору, дочепао је са највећим густом онај букетић, који је изражавао успомену на нашу вечиту љубав. И ја сам морао својим рођеним очима да гледам, како он прежива моју веру, љубав и надежду. Оно истина, то се.троје често

прежива, али ипак, — проклет био цео волујски род!

Ја вам се заклињем, госпођице, да никад нећу јести воловско месо -— не, моја се мржња и даље

простире; клетва прелази са оца на децу; ја вам се чак заклињем да нећу јести ни телетину, па макар то била и хладна телетина са сирћетом и зејтином.

Не само то. Ја ћу терати и даље. Узећу га на одговор, зашто нер Додуше, не сећам се ни једнога параграфа који забрањује јести букете, али — он је појео залогу, појео је обавезу наше љубави, дакле — уништио обавезу.

Ево превијам табак:

„Рађено у пожаревачком казненом заводу соба бр. 11.“

= Ко сте ви и како се зоветег

Во ћути. Он ћути, а то ме баца у очајање. Ко зна да ту није постојала читава волујска завераг

— Ох, воле, говори, твоје ме ћутање баца у очајање, говори! Ти нећеш бити прва животиња. која је проговорила; ти нећеш бити прва животиња која ће погдешто разумети. Ено, старозаветска магарица разумела је поглед анђела изасланика 60ожијег и притиснула је уз зид ногу Валааму, који ју је јахао; ено и мајушни црв је разумео глас Господњи, те је прогризао тикву која је израсла више главе Јону; па разуми дакле и ти, воле, разуми, тиче се моје љубави, моје најсветије љубави, управо тиче се једног букетића, који се сад налази у тво: јем бурагу а некад је мирисао на њеним грудима.

Овако убедљиви разлози нагнаше сивоњу да мукне и ја видех да је био спреман на одговор.