Приповетке / Бранислав Нушић

20 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

5.

„Дрскост и смешна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плаве и слабе уставе ломе,

И човек с препашћу гледи прљавих таласа хуку, Што здрав и чисти смисао далеко у неман вуку.“

Војслав.

Буди Бог с нама, шта све човеку не дође на памет кад тако има и сувише времена. Тако јутрос, ни мање ни више но ми се прохте да пишем приповетку. Бива, знате, па дођу човеку и такви прохтеви.

Оно пало ми је и то на памет да можда немам дара, али се убрзо сетих да је то врло излишно ако мислим да постанем српски књижевник. Та то је у нас врло прост посао постати књижевник и без дара. Напишем, на пример, једну рђаву приповетку, а критичари веле: нека га до ђавола; напишем затим другу рђаву приповетку, а критичари нададу ларму! „Ама ти, брате, немаш дара!“ Ја се направим као и да нисам чуо шта они кажу, па напишем и трећу рђаву приповетку, они опет: „ама, јесмо л' ти казали, брате, да ти немаш дара!“ Ја опет као да ми нису ништа ни казали, потегнем па и четврту рђаву приповетку, и онда, они дигну руке, јер увиде да сам се ја просто острвио, а ја онда запнем, па ударим у — свеске. И, најпосле, моја је победа.

Зато кажем, то не треба да ме женира, јер је главно да ли ће та моја приповетка, коју „будем био“ написао, занимати моје читаоце. То би био. једини обзир. Али кад се човек зрело размисли, баш и тај обзир нема свог места. МИ наши читаоци имају погдекоје навике које нимало не занимају наше књижевнике, па зашто се не би књижевницима опростила та малогрешна навика да својим делима не занимају читаоце. Бога ми!