Приповетке / Вељко Петровић

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

тамо, с бичаљима у руци, пљуцкају по скупом, перзијском ћилиму. Он ју је тада, сваки пут, намерно изазивао, уводио и представљао газдама, својим добрим пријатељима, „с којима се мили радити“, и као да није хтео да примети како јој је то непријатно и како је она због тога побледела.

Иначе јој је дао сву слободу, да кућу уређује по свом укусу, да троши на одело и држи богате чајне вечери. О тим „журевима“ показивао се он само на који минут, прашан као обично, да искрено задовољан поздрави госте и жену, па се одмах удаљавао, или на посао или да легне.

Но она је међутим све мање живела за своја задовољства, јер су: деца долазила једно за другим. И то увек као по програму, скоро сваке балске сезоне она је била везана за кућу, те се у граду веровало како то г. Бикар хотимице тако удешава. Њој је било жао младости, те кад му је пуница једном пребацила због тога, он ју је одлучно ућуткао.

— У мојој кући смо господари само ми, моја жена и ја. Нико се не сме мешати у наше ствари. Иначе! је ли тако, женог

— Тако је. Остави то, мати, — тихо ју је умиривала Иванка.

Она је све више запостављала своја уживањ=з и, претрпана бригом око деце и великим домазлуком "са многобројном послугом, све су јој мутнији постајали разлози незадовољства. Као да је заборављала шта јој недостаје, не могући никако супротставити опипљивим успесима његова рада своју клонулу чежњу за нежношћу и романтичним изливима љубави. Једно што од посла није могла дићи главе, а друго што јој он никад није пружао прилике да дође у сукоб с њим, нити се икад показао пред њом другачији но што јесте. |

Она га није волела, по неки пут јој се чинило да га страсно мрзи због ужасне противности, али га никад није могла презрети, нити му се насмејати или се због њега застидети, нити га се икада могла згадити. јер његова љубав у браку није била на-