Приповетке / Вељко Петровић

МУЖЈАК И

Бикар је гледао само како се напредује, што није хтео није слушао и обилазио је тако даље. Но увече их је частио, вином, ракијом, овчјим месом и једним гајдашем. '

Жетелице су подозриво пазиле једна на другу, сумњале су, и шапћући нагађале која је опет ноћас нестала из чардака са сламом. По господину нису могле познати ништа. Јер он ни једну није нарочито погледао, и све је једнако псовао, а свако вече би наредио да се навуче велика каца воде да се све женске после рада окупају од прашине. Јер он неће да му се ту загаде и разболе.

До љубоморних свађа није долазило међу женама које су се држале као неког неизреченог компромиса. Но кад се појавила бела циганка Гина, све су је обасуле немоћном мржњом.

Она је била распуштеница од две недеље, чиста и ћутљива. Имала је кожу као од слонове кости, жуте очи и косу као рђа. Била је лепша без белила и руменила, и носила се полу-господски, вазда у чарапама и са црвеним папучама, мањим од ноге и високих пета, чије је клопотање секундирало крхању многих укрућених и плисираних сукања. Чвор од мараме, кад се повеже, као случајно и немарно, дизао се на малу, округлу браду. Знала је све женске чине и понашала се као „светица“. Она је дошла да замени болесну сестру, али су жене тврдиле, да је намерно ступила у „рис“, јер је „госпоја прико мора“.

Бикар ју је погодио готово мрко. Званично је нагласио да он не трпи на раду „пеке“, код њега треба радити. Она је рекла скромно „љубим руке“ и отишла на гумно без чарапа и у белој, финој кошуљи. И радила је не дижући главе, не истежући болно крста од сагибања и не говорећи ни с ким.

Увече је доктор рекао баба Манди да му ноћас пошаље Гину. Баба се вратила, уплашено изненађена, да она неће. Бикар се уздржа од псовке, и хладно поручи да сутра више не долази на рад и да ујутро дође да је исплати, |