Приповетке / Вељко Петровић

118 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Гина није дошла, и господар ју је нашао где вредно ради као и јуче. Кад јој је викнуо: — Ти, Циганко, пази како радиш, не остављај за собом! она је тек онда дигнула очи, поцрвенела до врата и

понизно се извинила. — Молим лепо, пазићу! „Кад јој је рано у зору, пред полазак, пружио новац: — на! — она је устегла руку за леђа,

и стидљиво замолила да јој, ако баш хоће, боље _ купи какав поклон. | -

— Одмах да си узела! Ваљда за тебе да идем у варош!

И тако је трајало све до свршених послова. На раду ник) по њима није могао приметити да имају што. Он је и даље говорио с њом као и са осталима. Заповедао јој, викао: — „Циганко“, — она је покорно слушала и љубила му руку. Али је скупљала обрве као да смишља нешто. ·

У јесен је отишао опет у Каиро на месец дана, и вратио се весео, јер је жени сасвим кренуло на боље. Још нека презими тамо, па на пролеће вратиће је потпуно здраву.

После повратка наручио је Гину да му дође кући. Тако је долазила недељно по неколико пута, и спавала је у гостинској соби. У салон и у спаваћу собу је није пуштао. Једном је, приликом чишћења, молила да остане у спаваћој соби, где су на средини лежале две тешке постеље.

Он ју је кратко пресекао: — јеси л готова2 Хајде напоље, да закључам! Ту моја жена спава!

Она му је и надаље пред другима говорила „љубим руке“, „милостиви господине“, а и на само „Ви“. Једном се тобоже забунила и рекла му ти, на што јој је рекао: — „Шта ти мислиш, циганчуро једнаг“ —, и изјурио је напоље. Кад је цикнула женским бесом, да она није „онаква“, и да онда доведе ону „своју јектичаву“, он је истрчао за њом, и ударио је преко уста:

— Него шта си, циганчуро једна, и ако чујем да још једном споменеш моју жену, наредићу да те испребијају као кучку!. |