Приповетке / Вељко Петровић

| | МУЖЈАК Бе 119

После тога је неколико пута слала баба Манду, долазила је и сама, молила, плакала пред вратима, док је није опет пустио пред себе. !

Тада је пала пред њега, јецала, обгрлила му ноге, молила и преклињала да јој опрости, да никад више неће писнути.

—- Милостиви господине, ако ме отерате ја ћу скочити у канал. Ништа мени не треба од вас, нисам ја онаква и ако сам циганка, да ме бог убије што сам! ја не могу без вас, кад вас тако волем!

— Хајде, лудо, бестрага, не треба мени твоја љубав. Треба ми циганска љубав!

У пролеће јој је дао стотинарку.

— Ево ти, па збогом. Кад дође милостива за две недеље, да ми се ниси туда шуњала, јер ћу ти

ноге поломити!

Гина је побледела и вртећи велику, зелену банкноту међу дрхтавим прстима, погнуте главе, тихо замоли: а |

— Узмите ме, молићу вас, за слушкињу у кућу. Они ће бити нервозни и слаби после болести, а ја ћу боље служити од ових Маџарица.

— ја се у милостивине послове не пачам. Хајде у здрављу! Е

Гина се још код врата окрете:

— Па немојте ме заборавити.

— Хајде, збогом! Имам посла.

После две недеље по женином повратку, пошто се доктор као уверио да му је жена заиста прездравила, госпођа Иванка се опет упутила у домаће послове, стари се живот вратио у кућу са свим расположењима. Он је опет био према жени као и пре њене болести. Њу то није изненадило, само јој је било жао првих дана своје болести. На њему није приметила ништа ново, и дуже времена није запажала погледе и алузије пријатељица.

Једног дана дочекала је Иванка мужа у чудном расположењу.