Приповетке / Вељко Петровић

120 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Била је данас код мене једна циганка, млада, и нудила ми се за слушкињу. Тако се понаша као да није циганка. Скромно и збуњено, и као да се боји нечег. Кажем јој да ми сад не треба, Али она преклиње да је узмем ма за што. Радиће, каже, све, и најтеже послове. И не иште много, колко дате, каже, јер је, каже, у великој беди, оставио је муж на сокаку, а међутим је чисто и лепо обучена. Кад сам јој казала да не могу, она поче крхати прсте, па удари у плач, и поче ми љубити

руке: — Милостивна, златна милостивна, смилујте се, узмите ме, ја ћу бити ваш роб, служићу вас ко Бога! — Знаш како сам се уплашила, једва сам се

ослободила беде. Цело пре подне сам због тога била немирна. Све сам те ишчекивала. Исприповедала сам то вешерки Кати, а она се насмешила, па се онда

намрштила, каже: — Немојте је, милостива, више пуштати у кућу, циганчуру једну, каже, то је онако, несрећа једна. — А не изгледа по очима. Шта ти

мислиш, познајеш ли је2 Зове се, чини ми се, Гина.

Бикар се уздржа да се не гризне за усну. Срећом је жена дуже говорила, те је имао времена да се савлада и да не плане.

._— Познајем је — одговори сигурним гласом како је не бих познавао. Радила је код мене на са„лашу. И четкала је паркет пред твој долазак. Како ти хоћеш. Да сам на твом месту, ја је не бих узео. Не волим Цигане у кући. Ако је нећеш узети, као што нећеш, не пуштај је више да ти досађује.

То је било доста да се Иванка одлучи шта да ради, али није било доста да је умири.

(Сад је већ опажала, кад сиђе доле, како млађи одједном прекидају говор о нечем. Назирала је шта би значила двосмислена наговештавања другарица о верности мужева. Копкала ју је сумња, али није смела да заподева о томе разговор с мужем.

Но тим ју је више мучила Гина. Већ се бојала и да погледа кроз прозор, јер је знала да ће је угледати. На пијаци је, у гомили света, сретала њене упаљене очи, које су је мотриле и понизно се скла-