Приповетке / Вељко Петровић

МУЖЈАК 121

њале. Кад би се среле на улици, она ју је учтиво и ропски поздрављала са: — љубим руке, милостива! У свему том је било и питања и ишчекивања. Ту није ни понос помагао; — ах, шта ме се тиче једна обична Циганка !

Једног дана, на вашаришту, појавила јој се опет за леђима:

— Љубим руке, милостива, зар ме нећете узети, а погодили сте другу.

Стојала је тако пред њом, спуштених очију и преврћући из руке у руку бели рубац. Била је скрушена, суморна и непопустљиво бодра у исти мах.

Госпођа Бикарица пребледе и трже љутито вратом:

— Шта ми толико досађујете! Рекла сам да вас нећу узети. Ја Циганке не узимам у кућу.

Сва је дрхтала од узбуђења. Дојурила је кући, исплакала се, одлучивши да рекне мужу да је ослободи те напасти. Но кад је Бикар дошао, изнурен од посла, и легао на канабе да се одмори, позвавши децу да им раздели сајамске дарове, она је изгубила храброст и прећутала је немилу сцену. И тако он није знао ништа о том шта се у жени, и шта се између жене и Гине догађа.

Сутра дан је доктор отпутовао на пустару, а пошта је донела Бикарици једно неугледно писмо, са почетничким рукописом, из места. Наслутила је прљавштину, и хтела је да га неотворено исцепа. Али, радозналост ју је побудила, и она, дрхћући, раздера омот. Писмо је било измрљано и ужасно неспретно и незграпно написано. Оно је гласило:

„Милостива госпојо

Ви сте јуче мене увредили до срца која то од вас нисам заслужила јер сам ја вас штедила а нисте заслужила јер да сам ја тела ви се не би вратили више у кућу јер Господин је мене волео и живијо самном то зна цели свет и ја сам тела да вас спасем од света и да вас служим ко царицу да зачепим

свету уста али ви сте мене презрели ко једну ци-