Приповетке / Вељко Петровић

ЖАнзи и полди 13!

Већ други дан по првом рапорту они су ми дошли, чисти, преобучени и обријани. На Хансу се видело да се сија од промене као српско дете о Врбици. Несумњиво се пролепшао. Но Леополду ни то није помогло. На против, чинило ми се као да је сада ружнији, као да му је сада ружноћа обнажена, све тешке 'и нескладне црте се испољише, док их је запуштеност ублажавала бедом. Пеге му се још јаче истакоше, а кожица на доњем очном капку добила је неку беломодру боју прераних стараца и личила је тануцкој, набраној ландри на водљикастом млеку. Пре саме визите они ми сваки предадоше писма за родитеље, али после визите замоли ме Ханс да опет уђе са мном у канцеларију, и ту одмах на вратима, поцрвенео и збуњено трепћући очима, преда ми још. једну карту. Мало застанем, преврнем је у прстима: обична аустијска војничка дописна карта; видим „Егашејт“ и насмешим се: — Добро, добро! — и бацим је на писаћи сто. -

— Извините, господине мајоре, али, молићу вас, турите је боље у џеп, и, молим вас, пошаљите је с осталим писмима!

— Хајде, хајде, нека буде! — турим јеу шињел и изађем. Али тек што сам се сишао са оно пар степеница, а под. улазом Леополд, који ми одмах приђе онако климајући се, извади из џепа на грудима исту онаку карту, и, озбиљно, усиљеним дубоким и мирним гласом, замоли ме да је понесем собом, да је изволим цензурисати и предати с осталима. Морао сам се уздржати да се не насмејем и да не начиним сувише зачуђено лице. Појави ми се мисао, да се тиме упуштам сувише у интимности, али слутећи нешто необично, и у суштини недужно, стрпам и ту карту, негледуш у исти шпаг, и одем до армије.

Био сам нестрпљив и већ под капијом их извадим. Наравно тачно сам слутио, адреса је била истоветна. Разлика је била само у том што је Ханс писао француски, једноставно, М-Пе из! де МУ е]2тег, а Леополд: Носкмоћсеђогепез Ргашет АпоцНпе моп МатиШег, леп, Зсећонепипо 79. П. 2.