Приповетке / Вељко Петровић

ХАНЗИ и полДи 141

се мирили и с најкрвнијим душманима. И мене је захватила та бујица. И ја сам одмах пристао да се измирим с Леополдом. Како је ситна наша лична, мала омраза спрам свега овог око нас што буја и бучи! Она је сијала и плакала, окитила нас је цвећем и испратила нас је. Рат ће решити сва питања, па Бе и наше. Кад се вратимо, гарави и окрвављени, победоносни! Победа ће све задовољити!

И првих дана заиста чинило се да она лебди између нас као бела сенка анђеоске споне. Ми смо јој и име спомињали. У превијалиштима смо истина престали да је помињемо, али њено питање смо одложили и у савести својој. Можда нам је помогао и живот, пун напора и у непрестаном покрету. Али сада, овде, осуђени да будемо вазда заједно, чак и да спавамо у једној соби сами, она не лебди више као анђео између нас, већ као демон раздвајања. Мени је веома тешко. Ми исцрпљујемо све теме, а све се око једне крећемо, као лептири око ватре, и избегавамо је. Ја немам снаге да се одрекнем ње, а ово је претешко за мене...

Нисам могао да познам мога Бечлију. Испијен, очајан је био. Гледао је у мене као у последње упориште.

— Слушајте, колега. Сад не знам како, видите и сами, али гледаћу после да вас раздвојим. Да њега деташирам можда у коју другу болницу

— А не, молим вас, то не. ја морам одржати реч. И то би било нечасно с моје стране. Као да“ сам га „изинтригирао“. И, најзад, да му нешто буде тамо 2 А, не, не, молим вас, то никако не!...

— Добро. Али онда не мислите на њега, а и на њу само као на свој циљ. Радите, прикупите сву своју снагу, и радите! Она ће бити ваша!

Младић скочи, погледа преображено у мене, увлачећи пожудно у себе то моје убеђење, замоли ме да му опростим што ми је досађивао, и оде. Они су радили обојица удвострученом снагом, Нису ни излазили у шетњу. Мало су бивали заједно, мало су и говорили међусобно. У вече католичке нове године ја им даровах слаткиша, воћа, и сваком