Приповетке / Вељко Петровић

148 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

+

Од свих уживања задржао је само бурмут (место дувана) и, који пут, нешто мало дужег седења после обеда. Чим деда не би одмах после каве устао, већ би полако одгурнуо руком испражњени филџан, остали би се весело насмешили. Већ сам тај његов покрет био би у стању да унуцима пружи већу слободу. Он би осећао кад је у кући склад и задовољство, па би се у такве дане и задржавао у средини породице. Тада је, видело се по њему, уживао у буци, смеху и у несташној трци и преметању око себе а често и преко себе. Но чим би за столом владала нека брига и затегнутост, деда би што пре свршио с обедом и гледао да се што пре и што неприметније завуче у свој мрачни кутић. А кад се неко у кући разболи деда- Тодор не може да једе, што укућани између себе зову да „деда пости зарад здравља оболелому“. Деда тада ни у својој соби нема мира већ шетка и тапка по њој све нешто шапућући и мрмљајући; сви у кући мисле да се он то моли Богу. Он зна и како се дише у кући иако је и глув и слеп, те ретко пада у старачку обману и занос. Догоди се тако, при добром расположењу, он се задржи подуже усред дечје халабуке: на лицу му се стална суморност преобрази у некакву благу, насмешену сету. И у такве тренутке, често, изнебуха, одједном, наступи ћутање, тишина, Ваљда завлада општи замор, или по целој породичној души затрепери каква магловита мисао. Тек, догоди се да се деда- Тодор тада као заборави, почне шапућући да говори, искидане и неразумљиве речи, можда с неким привиђењем свога чудног, слепачког сна. |

У тим тренуцима сви, и син и снаха и троје унучади, само се згледну, као пред призором који је и свечан и језовит, јер те неразумљиве реченице њиховога претка као да и не долазе од овога стола, од жива створа, већ однекуд с оне стране живота; као да је то, уистину, тајна коју не би било ни право ни лепо слушати, гледати и дознати. И зато, нешто мало и збуњени и узбуђени, они се брзо и силом прибирају, поново започињу своје свакодневне и гласне разговоре и намерно гледају да се крећу и запосле,