Приповетке / Вељко Петровић

150 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

аждахина главурда с пламеним очима бесаних рефлектора, али тим више је стари Тодор постајао нека врста светиње чија је дубока, слепа и глуха старост добила у кући чар тајанствених тализмана и моштију.

Зато су, бесумње, Вујовићеви и понели Старога, и носили га свуда са собом.

Четрнаестог по староме, после одговора на ултиматум, у лепо београдско поподне, и тада већ тако шарено и бучно, одједном опустеше улице. Наступи она апсолутна тишина кад и сва срца једне велике заједнице пред опасношћу застану у исти мах, тишина замаха пред ударцем. И директор Вујовић је похитао кући. Само је погледао у жену и децу, а они би из тог погледа већ разумели шта има да се чини, све да они није рекао дигнувши одлучно обрве:

— Спремајте се. Само што је најпотребније, па још вечерас у Ниш.

У том спремању, без привидне узрујаности и галаме, када је духовима овладало једно изузетно расуђивање, те се у многим кућама остављао адиђар у полуотшкринутим фијокама а пртио се кафез с канаринкама, деда - Тодор је ушао међу своје. У први тренутак нису обраћали пажњу на њега, рачунајући да ће га већ при поласку узети испод руку с обе стране и понети собом. Деца су обгрлила свој део терета, свако по балицу најнужнијег рубља, кошкајући се око тога чија је бала тежа, поигравајући око старијих и певушећи: — ми бежимо! ми бежимо!.. — очигледно очарана овим необичним догађајем; док је седамнаестогодишњи Милутин помагао оцу при закључавању надухлих кофера, седајући на њих и одмеравајући њихову тежину. Младић је радио озбиљно, али одсутан у души, јер је цело време храбрио себе на одлучан корак, на објашњење с оцем. Он хоће да из Ниша равно оде даље, у Скопље, добровољно у Ђачку чету, па се сад унапред храбри на битку с оцем.

Прва сасвим гласна реч била је упућена Деди. Пошто су га сваки час гуркали лактима и бедрима, пошто би га сваки час закачили узицом или се трзали да га не би дохватио заманути чекић, снаха, којој