Приповетке / Вељко Петровић

=

152 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

леном, источњачком сну, а без много војске и без избеглица, сва затрављена, она је уливала поверење, уљуљкивала у мир и дочаравала идилично живовање. Људи су чучали, на ћепенцима или су се сањиво кретали и освртали за тандркањем њихових претоварених кола, у којима су они наизменце седали поред старца, вазда по једно, док би остали за то време пешачили, заостајали и потрчкавали. Нашли су одмах пространу собу у хотелу Косово, и задовољно су одахнули кад су сишли у кавану и затекли поред прозора три Београђанина где мирно играју санса. Можда више избеглица и није било осим ових, па су и цене и разговори били скоро сасвим „мирнодопски“. Стари није хтео да силази ни у кавану; ни овде као ни успут није питао где су, само је искао вести о Милутину, и, уз чај и сомун, чекао док је директор на команди места добио везу са сином који је сишао с војском од Лесковца на Качаник.

Четврти дан је директор већ разбирао за приватан стан, за једну кућу где би они сами моглиим кувати, па да лепо закољу свињу и чекају сина на одсуство, па да се онда сви заједно врате у Ниша можда непосредно у Београд.

Али док су директорови водили кућне бриге те је директор чак тражио и уџбенике за првим трећи разред гимназије, да девојчица и синчић не би дангубили, деда-Тодор је скривао уздахе, крстио се, а ноћу седао у постељи и шапутао молитве. Седмог дана у ноћи одједном је почео да гласно дозива:

— Машо сине, спаваш ли2 не спавај, молим те, нека ти је у аманет, одмах зором да тражиш одсуство за њега, бојим се да га деда неће жив пољубити!

Директор и жена скочише усплахирено, запалише свећу и престрашено проведоше други део ноћи у разговору, о томе да нешто „неће на добро изаћи“; па не усуђујући се да помену сина, вајкали су се: шта ће с Оцем ако му, заиста, овде, не дај Боже, „шта буде“ Ујутру је директор послао депешу команди, молећи да му пусте сина у Нови Пазар јер му је деда тешко оболео.