Приповетке / Вељко Петровић

154 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— О, господе, куд су ови пошли с овом старудијом!.. Дај овамо мокру крпу!

За све време док су га пипали, чистили и повезивали, старац се усукао као да је осећао да је крив. Говорио је тихо и болећиво, готово за себе: · — А ја не могох више издржати да не питам, па... тако... ништа то, ништа то, само да дође одговор да је пошао!..

Међутим одговор још никако није стизао. Старији уопште нису легали; седећи поред увијеног старца, готово су се свађали што раније нису позвали сина, што директор неће и по трећи пут да иде на команду места и што мати већ плаче као да је, не дај Боже, он већ погинуо.

Старац није престао цело време да се клати и | да чита молитве, једно за другим.

Друго јутро стигла је депеша да је Милутин погинуо, да му је гроб обележен, но да се нико не креће док посилни с његовим стварима не стигне.

Директор се добро држао у томе ужасноме часу:

Помислио је одмах да је боље што је сам отишао по извештај. још не може да се прибере, али јеи над жалошћу лебдела брига за жену, за-мајку. Како ће само њој саопштитиг Стари капетан, командант места, стајао је погнуте главе пред пораженим оцем.

__— Нека ти буде, господине, једина утеха, да данас ниси сам... Родио си био јунака!

Директор потврди главом и, тек тада му поЂђоше сузе. -

— Није га могао нико зауставити! А како да га зауставимг „Зар ви обојица, каже, и ти и деда, целог века то проповедали, и чекали, ратовали као добровољци, зар ви, да сте сада млади, не би пошли“ 2 „Шта сам ја ту могаог.. Али жена, мати 2..

Директор није морао целим путем да чини надчовечанске напоре, јер жена је одмах јаукнула чим га је угледала. Човек је морао свом снагом да се бори и хрве с њоме, јер она је кукала, док су се деца пиштећи вешала о њу, падала и дизала се, и јурила на врата и на прозор не слушајући мужа који